ЛАЖНИ ДУХОВНИ УЧИТЕЉИ - ЕНЕРГОПИЈЕ

Србија је Божја земља, али у Божјој земљи највише делују они богоборни.

Има их међу свим слојевима друштва, мада су се у највећој мери накотили у „духовности“.

Заједничко им је да свако од њих приказује себе као „Божјег човека“ и истиче како безкрајно воли и љуби Ствараоца.

Наравно, духовни преваранти једно причају а друго мисле и раде, па свако од њих више од Ствараоца воли кинту, док неки од њих више и од кинте воле живототворну енергију која се налази унутар људи.

Ови другa врста духовних превараната су лажни духовни учитељи, енергопије.

Лажни духовни учитељи, енергопије, не уче људе да буду јаки, већ уче људе да буду зависни од њих, као деца од мајчиног млека.

Обично се лажни духовни учитељи-енергопије баве неким „терапеутским“ радом; представљају се као „стручњаци“ из алтернативних области, стручњаци за „успостављање енергетског баланса“, или у неким случајевима и као „стручњаци“ који су дотакли онострано-наднаравно.

Лажни духовни учитељи, енергопије, увек наступају тако што се максимално труде да на потенцијалнe жртвe, које по обичају долазе из редова оних који стреме ка духовности, оставе јако добар први утисак.

Наиме, „успех“ лажних духовних учитеља-енергопија, у циљу завођења потенцијалних жртава, зависи искључиво од тога да ли им потенцијалне жртве слепо верују или не, а први корак ка слепом веровању су осећаји усхићења и дивљења.

Зато су подсећања на „стручност“, показивање диплома са курсева и семинара, и неизоставне дозе мистичности којима се лажни духовни учитељи-енергопије обавијају, заправо само маске које служе да се њихове потенцијалне жртве задиве, а затим опусте и стекну поверење у њих.

Када је поверење успостављено, тада потенцијалне жртве започињу са приповедњем својих животних прича, из којих откривају и најинтимније детаље, као и своје жеље, стремљења, назнаке и наслућивања, а лажни духовни учитељи-енергопије их пажљиво слушају, упијају сваку реч и сваки догађај, и слажу коцкице.

Након што се у потпуности енергетски и ментално отворе према лажним духовним учитељима-енергопијама, потенцијалне жртве постају спремне за даљу обраду.

Даља обрада, од стране лажних духовних учитеља-енергопија истовремено укључује манипулације енергијом (енергетско исцрпљивање), уз обавезно комбиновано емотивно-психолошко манипулисање.

Емотивно-психолошко манипулисање је веома битна метода којом се служе лажни духовни учитељи-енергопије, јер позната је чињеница да су путем емоција и психолошког деловања људска бића најподложна контроли и/или повређивању.

У почетку, лажни духовни учитељи-енергопије над својим жртвама манипулишу најузвишенијом емоцијом, љубављу.

Лажни духовни учитељи, енергопије, добро знају да људскa бића желe да буде вољена, те да су за осећај љубави (и среће која из љубави проистиче) спремни све да ураде, и у све да поверују.

Такође, лажни духовни учитељи, енергопије, добро знају и да је велика већина људи ташта, поготово када су у питању њихови лични осећаји вредности и битности, те да су због осећаја задовољења таштине спремни све да ураде, и у све да поверују.

Простије речено, лажни духовни учитељи, енергопије, својим жртвама причају све оно што жртве желе о себи да чују (било да је у питању „разрешење љубавних проблема“, „склапање делића из прошлих живота“ итд), чиме им „дају“ оно што им у стварности недостаје, усађујући им истовремено пројектоване слике и филмове у умове.

Тиме су циљеви лажних духовних учитеља, енергопија, испуњени; добили су енергије којима се хране, а уз себе имају особе које им се диве и слепо им верују.

Са друге стране, жртве имају привидан осећај љубави, среће, схватања, задовољства и духовног раста.

Овако створену „симбиозу“ лажни духовни учитељи-енергопије могу по својој вољи да растуре у сваком моменту, и да је поново саставе, користећи се истим емотивно-психолошким манипулисањем.

Али ако из одређених разлога жртве лажних духовних учитеља-енергопија покушају да растуре ову „симбиозу“, и да пресеку све везе са енергопијама, тада започиње манипулисање страхом.

Лажни духовни учитељи, енергопије, добро знају да је страх највећи људски противник, па се у циљу поспешивања манипулације страхом користе фразама попут:

„Ја сам те открио! Ја сам те пронашао! Без мене си безвредан/безвредна! Пропашћеш!“

Ове фразе су најчешће пропраћене сликама највећих животних страхова, као и призорима непријатних догађаја које су жртве проживљавале пре упознавања са лажним духовним учитељима-енергопијама.

Након манипулације страхом, долази на ред и патетика:

„Сећам се нашег судбински предодређеног сусрета и нашег духовног препознавања“, те подсећање на неке имагинарне старе заслуге за „духовни развитак“, које би код жртви лажних духовних учитеља-енергопија требало да изазове грижу савести због одлуке о дистанцирању од својих енергетских џелата.

Ако су жртве психички и духовно слабашне, онда неће прозрети ове манипулативне емотивно-психолошке игрице; доживеће потпух емотиван, психички и енергетски крах, и постаће лутке којима се лажни духовни учитељи, енергопије, играју по сопственим нахођењима.

Жртве, уплашене да не „изгубе“ тобожњу духовност коју су наводно „стекле“ радом са „духовним учитељима“, тада постају толико несигурне у себе, да без дозволе и знања лажних духовних учитеља-енергопија неће смети, народски речено, ни у веце да иду.

Познато је да енергетски вампири стварају друге енергетске вампире, па се у случају емотивно-психолошко-енергетског краха може догодити да жртве лажних духовних учитеља-енергопија несвесно почну да им приводе/подводе и друге потенцијалне жртве.

Ослобођење од злехудих утицаја лажних духовних учитеља-енергопија ће се десити тек кад се њихове жртве суоче са својим собством, кад престану да гледају  у енергопије кроз ружичасте наочаре, кад престану слепо да им верују и кад се коначно успротиве наметању туђе воље.

Лажне духовне учитеље, енергопије, није тешко препознати.

Проваљују се по префиганим и љигавим фацама, по надувеном егу, по енормној жељи да им се диви, по ничим утемељеном давању на значају самом себи, по трансценденталним мантрама прилагођеним за „наше тржиште“, по саветовањима да се мољака (чиме се постаје духовни просјак), по безсловесном празнословљењу о „љубави“, по инфантилним саветима о смејању од ува до ува у свакој прилици, као и по неодговарању или немуштом одговарању на питања које су им упућена у вези неких њихових написаних којештарија.

Уколико их, пак, сусретнете наживо - провалићете их по томе што ће се због прилива ваше свеже енергије трести као наркомани када виде дрогу.

Браћо Срби и сестре Србкиње, Србенде, ником од вас нису потребни овакви лажни духовни учитељи, енергопије, духовни преваранти који ће да вас „уче“ како да постигнете духовни развитак и уздигнете свест.

Ми Срби имамо наше Богове, и до наших Богова, нама Србима, нису потребни никакви курири.

Славите наше Србске Богове, а лажне духовне учитеље, енергопије, и све остале духовне преваранте без размишљања, без колебања, и без жаљења (жаљење је духовна мана) пошаљите тамо где им је место.

ЈЕЗИЧКЕ СМИЦАЛИЦЕ, СКРИВАЛИЦЕ И ОТКРИВАЛИЦЕ

Језичке смицалице: "Таман", "Потаман".
Уместо: "То је добро", људи говоре: "То је таман/потаман", чиме значење доброг замењују нечим лошим.
Тиме то лоше у говору задобија значење доброг, и у свести се утискује као добро, иако му је суштинско значење далеко од доброг.

Језичке скривалице и откривалице: "Унутра", "Изнутра".

У-Нут-Ра, Из-Нут-Ра.
У обе речи имамо Нут и Ра.
Нут је у старом Египту небеска богиња коју је од њеног мужа Геба, божанства Земље, раздвојио Шу, божанство ваздуха.
Ра је египатски бог Сунца, посебно поштован у Хелиополису, граду Сунца.
По легенди, Нут сваке ноћи гута Ра, који се тада налази у њој.
У Нут (се налази) Ра - Унутра.
По истој легенди, Нут сваког јутра рађа Ра, који тада излази из њене унутрашњости.
Из Нут (се рађа, долази) Ра - Изнутра.

СРБИН

Што год има Србина јунака,
свакога су одгојиле виле,
Многога су змајеви родили!
Србин се рађа или од родитеља Срба или је полубожанског порекла, од једног родитеља божанске припадности (бића, животиње, биљке) а другог смртног.
Србско порекло се мора знати и памтити. Чува се у легенди о рођењу хероја, а преко јуначких песама и прича, као свако "тајно знање предака".
Генеалошко стабло Србина значајно је, у вези је са местом рођења, простором и временом, као врстом "сакралне територије", односно гениуса лоци.
Србин расте у природи поред Господских родитеља или учитеља-витеза, далеко од профаних садржаја свакидашњег живота .
Србин се учи да воли природу и да може да буде њен равноправни део.
Србин се не плаши природних појава ни животиња, он са њима разговара као са људима. Србин познаје ознаке годишњих доба и биље.
Србин познаје планинске изворе и реке.
Србин се храни природном храном.
Србин зна своје генеалошко стабло и познаје подвиге својих предака.
Име Србина је његова душа. Име у себи скрива порекло, особине, повезано је са топонимом, местом из којег је Србин. Име може потицати и из неког витешког боја.
Име Србина се памти и оглашава у песмама и причама.
Име Србина наставља се у именима његових потомака да би се Србско порекло и на тај начин чувало.
Србин је снажан Духом.
Србин је хитар и брзо се одлучује на делање.
Србин је храбар и спреман да ризикује живот ако то околности намећу.
Србин је мудар.
Србин је смео.
Србин је частан, држи задату реч и обећање, побеђује часним средствима.
Србин је истинољубив и суди о стварима према савести.
Србин није лаковеран и не прича много са људима, само са пријатељима.
Србин је поносан и не трпи увреде. Никоме се не уклања и ни пред ким се не савија.
Србин није покоран, држи до своје личности и захтева лепо опхођење према себи.
Србин се не хвали својим подвизима, они сами за себе говоре.
Србин је веран пријатељ и одан побратим.
Србин не издаје тајну и своје поверљиве саучеснике.
Србин поштује старе, посебно родитеље.
Србин је спокојан и верује у себе и своје вредности.
Србин је способан да трпи, заштићен својом духовном величином.
Србин више воли кратак и узбудљив живот него дуг и монотон.
Србин је упоран у остваривању својих племенитих циљева.
Србин је спреман да призна своју грешку, и опрости другима.
Србин се супротставља свакој обести и насиљу.
Србин сматра највишом вредношћу љубав и слободу духа.
Србин је непоткупљив и не придаје значаја материјалним добрима.
Србин живот сматра за активно учествовање, непосредност.
Србин преузима личну одговорност за своја дела и чинове.
Србина не обесхрабрује пораз.
Србин се диви лепоти и има естетски смисао.
Србин се не плаши дубоких и преданих осећања.
Србин не привлачи власт над људима, већ независност.
Србин верује у духовне вредности и човечност.
Србин је у момачком добу витез, спреман на витешке подвиге и путовања.
Србин помаже незаштићеним и нејаким, извршава прве племените задатке.
Србин прима завештање од родитеља или учитеља, сазнаје своје витешке циљеве.
Србин се препознаје по унутарњим, духовним тежњама бића.
Србин слуша предања, зна песме и приче.
Србин се учи говорништву, лепом изражавању и уљудном обраћању.
Србин гледа у очи саговорника и говори сликовитим језиком.
Србин се бори када је време битке, а када је време весеља, весели се.
Кад се извесно време нису сретали
Срби се љубе три пута,
У име Живота,
У име Смрти,
И у име Части.
Најважнији је последњи пољубац
Као огњени печат на образу сваког!

МАВРО ОРБИНИ Vs. КОНСТАНТИН VII ПОРФИРОГЕНИТ - "КРАЉЕВСТВО СЛОВЕНА" Vs. "О УПРАВЉАЊУ ЦАРСТВОМ"

Очигледно је да постоји огромна узрочно-последична веза између забрањивања Орбинијевог дела "Краљевство Словена" и објављивања Порфирогенитовог списа "О управљању царством".
Ствар је проста - прво се 1601. године објављује Орбинијево "Краљевство Словена", затим се ватиканским одлукама то дело брже-боље забрањује, и након 10-16 година нам стиже одговор на Мавра Орбинија у виду наштелованог списа једног цара, Константина VII Порфирогенита.
Поента је да Порфирогенитов "спис" не постоји у оригиналу.
Нема оригинала, и то је већ први услов за муљачину и подметачину..
Постоји само препис тог "списа", сачињен у 17. веку, од стране ватиканских писара и клисара.
Препис тог "списа" је први пут штампан 1611. године, а затм је прештампан 1617. године.
Везано за тај "спис", аутохтонисти су поодавно доказали да је реч о подметачни (нпр. помињања "Турске" и "Угарске", које у време настајања тог "списа" (948-952) нису уопште постојале, нити су постојале и у време Порфирогенитове смрти (959), или пак места на којима Порфирогенит противуречи сам себи, час говори једно, час друго, а неки догађаји који су описани се дешавају након његове смрти, па је јасно да их није писао, осим ако није или васкрсавао, или неком клисару писару диктирао из гроба).
Лингвисти су такође открили и муљачину и подметачину са убацивањем одређених грчких речи из 17. века у тај "спис", а те убачене речи се нису користиле у Порфирогенитово време.
Уопштено, нико заиста не зна шта је Порфирогенит заиста написао у 10. веку, јер тај оригинал не постоји, а ово што је од 1611. и 1617. године презентовано је или потпуно прерађено, или изнова написано. Фалсификовано.
Према томе, Порфирогенит је брутално прекројен у 17. веку, да би послужио као противтежа тада већ забрањеном Орбинијевом "Краљевству Словена".

КО ЋЕ ВЕТАР ЛУДИ ЗАУЗДАТИ

Чујте ме Срби, децо Великог Бога Дажбога, и ви хришћани.                                      
Велики Бог Ватре Сварог учиниће да данас жив пламеном постанем небо, а пепелом земља. Судије моје досудиле су ми огањ, огњу сам се и сам обећао и Великом Богу Ватре Сварогу.                                                                                                 
Ово огњено приказање нека вам свима покаже да и сад уз Великог Бога Ватре пристајем.
Моћни су и неуништиви наши Богови, већа је наша праотачка вера од ваше нове источне вере, о хришћани.
Ви имате велике зидане храмове од мрамора и опеке.
Ми имамо наше велике зелене храмове од грана, огранака лишћа
Ваше храмове зидају протомајстори, мајстори и зидари.
Наши храмови ничу сами из земље и расту до неба.                                                         
Сваки ваш храм још увек може стати под гранату кошњу нашег храма.                        
Пуна је шума наших храмова.                                                                                             
Никада ви нећете моћи сазидати толико храмова колико наших никне и узрасте по нашим пољима и планинама.
Опомињем вас, хришћани, да су ваши храмови рушевни, јер их је љуцка рука градила.  
Ви никада нећете порушити наше зелене храмове, јер су их Богови стварали, осим ако спречите клијање семену, раст младици, грање стаблу и подизање његово к Сунцу.
Лепши су лиснати сводови и зелене куполе наших светих стабала од купола ваших цркава, наши гранати лукови од ваших камених, живопис наших цветова од ваших обојених зидова, а плетиво наших грана и гранчица од ваших украса и резбарија.
Лепше је појање наших ветрова и птица од ваших појања и појаца.                         
Литургију ветрова и киша у лишћу наших зелених храмова слушају сви наши Богови.
Како ћете, о хришћани, уништити наше Богове кад су они реке, планине, Сунце, Месец, и Звезде.
Свете су нам све наше воде, реке, језера, извори и бунари.                                                 
Вама је света само вода која тече из реке Јордан, а од свих наших вода само је она освећена у зделици.                                                                                                           
Кропљење светог дажда по нашим пољима и воћњацима обилно обавља наш Врховни Бог Дажбог.                                                                                                               
Реке су нам светилишта и светице.                                                                               
Клањамо се нашем Ибру и нашој Морави.                                                                         
Жртве им сами дајемо да их саме не узимају.                                                                         
Не можете нам их уништити, ако не зачепите изворе наших река, зауставите њихове токове и заравнате им корита.                                                                                            
А шта ће вам рећи наш страшни Бог ако то учините?
Малени сте, о хришћани, и бог вам је мален, да заравните наше највише Богове Планинске, Бога Троглава, Озрена, Златибора и друге, који нам од памтивека чувају стада, птице и звериње, бране нас од зла и дају уточиште у невољи.
На који начин мислите, о хришћани, забранити Пролећу и Весни Богињи да дође у наша поља, шуме и вртове?
Од њеног даха отварају се пупови и разлистава лишће.                                                            
Знали смо пре вас чудотворно истицање мира.                                                      
Чудотворније миришу наше липе, јеле и наше цвеће ливацко од ваших мириса из олтара и гробова.                                                                                                                       
Свуда нас чека по један Бог, једна Богиња и једно Божанство.                                    
Један Бор је један Бог.
Једна Бреза је једна Богиња.                                                                                                       
Не можете нас уништити.
Наш Јавор је Светац, а Јова Светица.
У нашој Светој Шуми стопљено бденије чини Његова Светост Патријарх Храст, чува је велики Јаблан Пирг, а Столпник Чемпрес никада не силази са својих висина.                                          
На врху планине над шумом чинодејствује Велики Владика Бор.                                          
Не можете нас уништити.
Побожан је и свет народ Србски.
Не можете нас уништити, чујте ме, о хришћани.                                                                           
За нас уз реку од искона клечи и клања се земљи, води и небу многочислени ред водочасних врба.
Чујете ли како у гранама Зовиним пупају свирке наших свирала, а испод коре Јавора, гудало тражи песму гусала о Србским боговима и јунацима.
Имамо и ми кандила ноћних, звезда понајвише, у крошњама наших зелених храмова.        Имамо наша опела.                                                                                                           
Листопади жутог лишћа у нашим шумама највећа су опела под небом у част умрлих пупова, увелог лишћа и огољених воћњака.
Зар мислите, о хришћани, да можете спречити долазак праскозорја и предвечерја, кад излази наша Звезда Даница да на небу одели дан од ноћи и ноћ од дана.
Све је наше изван домашаја ваше страшне рушилачке руке.
Како ћете, о хришћани, забранити Муњи и Грому да сева и грми из руку Бога Громовника Перуна?                                                                                                                   
Зар се не бојите гнева његовога, о хришћани?
Како мислите да скинете с неба нашег Бога Ноћи Месеца?                                               
Чиме мислите на небу угасити светлост нашег Бога Сунца Дажбога?
И питам вас, о хришћани, чиме мислите на земљи угасити Ватру нашег Бога Сварога?
Зар овом ломачом? 
Никада ви нећете моћи угасити нашу свету Ватру.                                                                
Можете је само упалити..
Па запалите ову ломачу.
Нек гори у част Великог Бога Ватре Сварога и свих старих Србских Богова.