УДAPAЦ СPБCKOГ БOГA ПEPУНA

Пре свега да напоменем да овај текст, осим сличног назива, нема везе са књигом "Ударац Руских Богова" коју је написао руски писац Владимир Истархов.

За разлику од Истархова који се у својој књизи обраћа руском човеку, ја се обраћам Србима.

Ко год буде прочитао овај текст - и сам ће се уверити у то.

СВАСТИКА КОД СРБА

Званична лажна наука нам говори да је свастика санскритски симбол.

Но, та тврдња, као и многе друге тврдње лажне науке које су везане за нас Србе, нема везе са памећу.
Санскрит није природан језик, већ санскрит представља "есперанто" старог доба који је настао када су Аријевци, пре више од 4000 година, кренули из Србије и извели свој освајачки поход на Индију, након чега су измешали Србски језик са Бенгали дијалектoм, а из чега је настао санскрит.

Да је санскрит мешавина Србског језика са Бенгали дијалектом пише и Алокананда Митер, унука познатог индијског песника Рабиндраната Тагореа (који је писао на Бенгали језику).
Алокананда Митер је више од тридесет година изучавала Cрбски језик, и после опсежних проучавања је доказала да су од живих језика санскриту најближи Cрбски језик и Бенгали.

О томе је у Калкути објавила и научни рад, у коме је изнела да су око 20 одсто речи Cрбског језика и санскрита истоветне, а још око 10 одсто речи је слично, што значи да је укупно 30 посто изворних Србских речи сачињавало ову језичку мешавину која носи назив санскрит.

Све ово значи да подметачина званичне лажне науке која жели да представи свастику као санскритски симбол пада у воду, као што у воду пада и лажна прича да Србски језик вуче порекло из санскрита, иако се добро зна да оригинал не може да вуче порекло из једне мешавине.
Но, лажна званична наука је све и свашта Србима потурала и подметала као истину, а Срби, ненавикнути да мисле већ навикнути да гутају све шта им се са запада сервира, су гутали разноразне лажи.

Пошто смо видели да је санскрит мешавина Србског језика са Бенгали дијалектом, преостаје питање да ли симбол свастике потиче из Србије или Индије?

Одговор на ово питање се налази у Србији

Прво, свастика се као симбол налази међу симболима најстаријег писма - винчанског протописма.
 

Друго, многе статуете на којима се налази свастика су пронађене на разним локацијама по Србији.
Реч је о статуетама из Винче, а сви већ знају да је Винча, уз Лепенски Вир, Плочник, Белицу итд., један од центара најстарије светске цивилизације тј. Србске цивилизације, и као таква представља једно од најстаријих светских налазишта чија је старост потврђена и од стране археолога.

Статуете са свастиком су пронађене и на другим локацијама у Србији, па ћу споменути статуету познату као Дупљајска колица, која је пронађена почетком 20. века у Банату.

И треће, најважније, свастика је симбол Србског Бога Перуна Громовника.

Кажем Србског а не словенског Бога Перуна због тога што су Словени још једна у низу измишљотина лажне науке, јер добро је познато да су се сви они које је лажна наука, у циљу разсрбљавања Срба, стрпала под назив Словени некада називали Србима.

Наравно, неки тумачи, на челу са Александром Хиневичем (који је познатији под називом "Патер Диј") тврде како свастика није симбол Бога Перуна.
Али то је већ њихов проблем, који проистиче из њиховог незнања, па чак и доказаног измишљања симбола.
Такође, једино код Срба постоје презимена која воде порекло од Перуна, а историчар Прокопије пише да "Словени" верују у једнога бога који управља громом.

Дакле, нема никакве сумње да је симбол свастика из Србије ишао ка Индији, као што се и Србски ген из Србије ширио и по Европи и ка Индији - управо као што су европска истраживања хаплогенома потврдила да је хаплогеном Н1А1 најзаступљенији у делу мушке Србске популације, и да се седиште тзв. лажно назване индо-европске цивилизиције налази на Балкану, у Србији.

Но, већини Срба и Србкиња ни сви докази овог света нису довољни, јер су од малих ногу кроз разне школске и верске програме програмирани, па ће неко од таквих поменути будизам, будисте, и њихове манастире на којима се налазе симболи свастике.
Међутим, будизам и будисти су само преузели симбол свастике, пошто се добро зна да је будизам као правац тј. религија настао много касније од Србске цивилизације (са једним од центара у Винчи) али и много касније од санскрита.

Неко ће споменути Адолфа Хитлера, Националсоцијалистичку партију Немачке, нацизам и злочине који су почињени под симболом свастике.
Тачно је да је тај симбол, светски познат под именом свастика, такође и светски оцрњен баш заслугом Адолфа Хитлера.

Али, оно што мало људи зна је да постоје две врсте свастике (једнa - чији краци иду са леве на десну страну, и друга - чији краци иду са десне на леву страну), и да Хитлер није злоупотребио свастику већ је употребио свастику чији краци иду са десне на леву страну, а која представља симбол лажног нордијског бога Тора и лажне индијске богиње Кали.

Греше сви они који сматрају да је Хитлер злоупотребио свастику коју је користио, и њихов главни аргумент у доказивању те приче лежи у томе да кажу како је Хитлер заротирао кракове свастике, те да је на тај начин извршио злоупотребу.

Истина је да је он заротирао свастику коју је употребио, али није истина да је тим чином Хитлер изменио симболизам свастике коју је користио, јер и поред извршене ротације од 45 степени, то је и даље била свастика чији су краци упућени са десне на леву страну.

Наиме, свастика коју је Хитлер употребио (свастика лажног бога Тора и лажне богиње Кали), сама по себи, представља тамну, односно мрачну свастику, антипод правој свастици, тј. aнтипод свастици која представља симбол Србског Бога Перуна.

За разлику од Перуновe свастике, чији краци иду са леве на десну страну и која представља светлост, свастика лажног бога Тора и лажне богиње Кали, односно свастика коју је употребио Хитлер, представља таму и представља одраз од Перуновe свастике, негацију Перуновe свастике, и као таква управо и служи за окултне ствари, па је зато и служила за све злочине које су нацисти са њом и под њом, као својим симболом, починили.

У нашем тродимензионалном свету нама видљиве манифестације светлости и таме су Сунце и Месец, односно Ра и Ар, а позната је древна борба између култова светлости и култова таме, односно борба између Срба и одпадника од Србства.

Иако многи желе да прикажу како има више врсти свастика - права истина је да их има само две, а од те две - само је Перунова свастика древни Србски симбол; самим тим - само је Перунова свастика она права.

Овде морам додатно да појасним неке ствари. 

У неколико наврата сам споменуо да су краци Перунове свастике упућени са леве на десну страну, док су краци свастике лажног бога Тора и лажне богиње Кали, односно свастике коју је употребио Хитлер, упућени са десне на леву страну.

То није општеприхваћено тумачење, но пре свега треба рећи да међу тумачима симбола и окултним писцима који тумаче симболе постоји проблем дефинисања свастике кракова упућених улево и удесно.
Тако већина тумача симбола и окултних писаца за свастику лажног бога Тора и лажне богиње Кали, тј. свастику коју је употребио Хитлер, кажу да она има кракове упућене са леве на десну страну, а за свастику Србског Бога Перуна (коју они уопште, из зле намере или заблуде незнања, не називају Перуновом) кажу да су јој краци упућени са десне на леву страну.

Тумачи симбола и окултисти своје погрешно тумачење свастике заснивају на смеру из кога се  краци свастике наводно шире тј. из средишта свастике.  

Међутим, овакво тумачење има две нејасноће, односно грешке. 

Прва нејасноћа, односно грешка оваквог тумачења се примећује голим оком, јер свако ко гледа у симбол свастике видеће да се краци из средишта свастике не шире само у правцу лево-десно, већ се краци из средишта свастике шире и у правцу горе-доле.  

Друга нејасноћа, односно грешка оваквог тумачења произилази из чињенице да свастика са крацима упућеним на лево привидно изгледа као да ротира удесно, а свастика са крацима упућеним на десно привидно изгледа као да ротира улево. 

Битна грешка коју већина тумача симбола и окултних писаца прави из зле намере, или из заблуде незнања, лежи у томе да они као симбол Сунца узимају свастику лажног бога Тора и лажне богиње Кали, тј. свастику коју је користио Хитлер, и то своје тумачење оправдавају тврдњом да су наводно краци те свастике упућени са леве на десну страну као што се са леве на десну страну Сунце привидно креће по небу.  
Међутим, несклад у њиховој теорији настаје са чињеницом да таква свастика привидно ротира улево, значи са десне на леву страну, што је сасвим супротно од привидног кретања Сунца по небу.
Због тога таква свастика, ма колико је разноразни тумачи симбола и окултни писци проглашавали симболом Сунца, не може никако да буде прави симбол Сунца.
Да би се свастика правилно протумачила, треба занемарити жеље и фантазије белосветских тумача симбола и окултних писаца већ треба кренути од почетка, а почетак свега је, као што смо видели, у Србији.
Србски Бог Перун је и Бог Сунца, и његова свастика је симбол Сунца.
Привидна ротација Перунове свастике је удесно, управо како се привидно и Сунце креће по небу.
Самим тим и краци Перунове свастике морају бити упућени са леве на десну страну, а не обратно како то белосветски тумачи и окултисти тврде.

Оно што је људима још мање познато је да су Срби имали своје називе за свастику, јер свастика је санскритски а не Србски назив за тај симбол.

Србски називи, од којих је касније настао санскритски назив свастика, су "кука окретуша" и "повијени крстач" (како се овај симбол називао у Кумодражу код Београда).

Кука окретуша је (осим што се налазила у винчанском протописму и на статуетама из Винче и осим што представља симбол Србског Бога Перуна) била присутна у свакодневном животу код Срба, и то путем Србског народног веза.

Наиме, у Србском народу је било доста народног веза и шара са куком окретушом.

Куком окретушом су биле испуњене тканине, а везла се и на појасевима, чарапама, кецељама, марамама, торбама, ћилимима.

Србкиње су куку окретушу везле црвеном вуном на зарукављу, скуту и колиру.

Зашто баш црвеном бојом?
Зато јер је црвена боја, и дан данас, традиционална боја Срба (добро је познато да су древни Срби користили биљку броћ за справљање црвене боје којом су се шарали по телу), па иако су окултисти учинили све да убеде Србе (и целокупно човечанство) да је црвена боја у ствари боја "ђавола" и боја "пакла".
Окултисти су то радили из разлога да би нам се ругали, и да би ми Срби замрзели нашу традиционалну црвену боју, али ипак у томе нису успели, јер је код нас Срба остала изрека "црн к'о ђаво", и кроз ту изреку се види да окултисти нису могли да нас убеде у баш све лажи које су нам сервирали.

Осим у свом народном везу, знак куке окретуше су Срби стављали и на надгробне споменике, па се тако и данас могу пронаћи Србски надгробни споменици на гробљу у Рајачким Пимницaмa, између Неготина и Зајечара, који датирају из друге половине 18. и 19. века, на којима се налазе симболи куке окретуше.

Код Срба се најчешће срећу краци куке окретуше који су упућени са лева на десно као што се и Сунце привидно креће са леве на десну страну неба (и таква кука окретуша је симбол Србског Бога Перуна, симбол светлости, симбол Ра, Сунчев симбол), а много ређе се код Срба срећу краци куке окретуше који су обратни и који су упућени са десна на лево (они представљају симбол лажног бога Тора, лажне богиње Кали, симбол таме, симбол Ар, Месечев симбол).

Кука окретуша је знак Сунца и кретања Сунца, такође и ватре ( a ватрa је имала велику улогу у животу и обичајима код Срба).

Кука окретуша као симбол Сунца даје слику са четири шпице, и та слика је верна слика неспутаних сунчевих зрака јер да је кука окретуша којим случајем затворена - онда би и сунчеви зраци били затворени, а то је са Сунцем немогуће, јер се сунчеви зраци простиру у безконачност.

Самим тим, кука окретуша представља верну и непомућену слику Сунца.

Уз то, кука окретуша је и симбол светског реда, правде и целокупног Свемира (Васионе, Космоса).

Све ово наведено, а везано за куку окретушу, добија на значају када се зна да Србски Бог Перун није само Громовник и Бог Сунца, већ је и Бог Правде.

Тиме се добија још једна потврда да је управо кука окретуша Перунов симбол.
Још један од доказа који потврђује чињеницу да је права свастика симбол Бога Перуна а не симбол лажног бога Тора и лажне богиње Кали, је један од руских назива за свастику који гласи - Перунов цвет.

Кад су већ поменути сви ови атрибути куке окретуше, морам на овом месту да споменем и Србску химну "Боже Правде" јер као што је речено, кука окретуша је симбол светског реда, самим тим и правде, а Перун је Бог Правде, који се као Врховни Србски Бог - Бог Правде спомиње у самом називу и тексту Србске химне.

Али, окултисти који су забранили и опоганили све Србско, укључујући и Бога Правде, су измислили и потурили нам лажну богињу правде - Јустициjу,  која је слепа.
Њено слепило је јасна порука која је, од стране окултиста, послата нама Србима.
Та порука гласи да је Правда ослепљенa, што у преводу значи да за нас Србе нема више Правде, и да за нас Србе више не важе ни Правда ни право, а што се показало на делу пуно пута, кaкo у ближој и даљој Србској прошлости, тако и у Србcкој садашњости.
Но, касветним Србима је јасно да слепица не може да дели Правду, већ слепица дели Кривду.

Да се ​​неки делови химне Боже Правде, као и њен назив, односе на Перуна - показују нам следећи стихови:

"Нек на српско ведро чело твог не падне гнева гром" - добро је познато да је Перун Громовник и да је његов атрибут гром;

"Кад наступе борбе дани к' победи му води ход" - такође се односе на Перуна који је Србски ратни Бог.

Да се вратим поново на свастику, односно куку окретушу, повијени крстач, код Срба.

Оно што је јако занимљиво је да се Србски народни вез са куком окретушом израђивао и у време турске окупације, као и у хришћанско доба, када су се на црквене барјаке, записе, превезе под иконе, као и на одеће "хришћанских светаца" и "мајке божије" везле куке окретуше.

Такође, треба опет подсетити на Србске надгробне споменике из друге половине 18. и 19. века на којима се налазе симболи куке окретуше.

Имајући у виду чињеницу да се и у време турске окупације и у хришћанско доба, када су наводно Срби били хришћани источног обреда - наводни православци, много више код Срба везла кука окретуша (симбол Србског Бога Перуна из старе Србске вере) од хришћанских крстова и хришћанских мотива, те да су Срби куке окретуше стављали и на своје надгробне споменике, можемо сви да поставимо питање зашто се то дешавало?

По лажној логици ствари, којом су нам испирали и програмирали мозак разним школским и верским програмима, било би логично да Срби, који су наводно тад већ били хришћани источног обреда, уопште не користе куку окретушу као симбол Србског Бога Перуна из своје старе Србске вере, већ да као добри хришћани, који тобоже добровољно примише хришћанство, употребљавају искључиво хришћанску симболику, како у свакодневном животу, тако и у свом народном везу и на својим надгробним споменицима.

Mеђутим, оно што сви знамо је да се хришћанство код Срба није примало на добровољној основи, већ да се хришћанство Србима наметало насилним путем, огњем и мачем.

Овде посебно треба истаћи чињеницу да су Срби пре наметања хришћанства имали своју Србску веру и да нису били незнабошци, пагани и гентили, како су то тврдили црномантијаши попут лажног свеца Николаја Велимировића, који је својевремено изнео следећу неистину: 

''Србски народ је добровољно пошао за Христом, по слободном избору своме а не по сили. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје."

Истина је другачија.

- Хришћанство, и западно и источно, је било и остало највећи непријатељ Срба и Србства.

Срби су са запада одувек били притиснути Ватиканом и његовим насилним деловањем, насилним покрштавањем, разсрбљавањем и уништавањем свега што је Србско, па је тако Србство северне и централне Србије (Европе) уништила католичка црква, док је са истока Србство на Балкану уништавала источна хришћанска ромејскa црква, уз помоћ оних који су владали Србијом, истих оних који су се продали за краљевске круне, владарске престоле и архиепископскa жезла, а након чега су сами себе проглашавали светитељима.

За нас Србе нема разлике између западног и источног хришћанства.
За нас Србе су и хришћанство и ислам једно те исто.

- Србски народ никада није прихватио хришћанство, већ су хришћанство у име Србског народа прихватили они који су владали Србијом, и који су се продали за краљевске круне, владарске престоле и архиепископскa жезла, а које Срби славе као своје свеце.

Исту ситуацију имамо и данас, када у име Србског народа црквени и световни владари Србије позивају папу да дође у посету Србији - па су се од поглавара домаће хришћанске цркве, бившег председника Србије и актуелног министра спољних послова Србије могле чути следеће изјаве:

"Патријарх српски Иринеј верује да би до реализације посете папе Бенедикта XVI Србији могло доћи 2013. године, током обележавања годишњице Миланског едикта.

Предлог о датуму је изнео председник Тадић, а црква би поздравила тај долазак, каже патријарх Иринеј." (2010)

"Познато је да је председник Србије Борис Тадић приликом посете Ватикану прошле године позвао папу да посети Србију" (2010)

"Још онда је садашњи патријарх, тада владика нишки, Иринеј изјавио да Српска православна црква поздравља разговор председника Србије Бориса Тадића и папе" (2010)

"Посетa папе Фрање била би у интересу Србије. Света столица има велики углед, политичку моћ и разуђену мрежу широм света. Ово је јуче, после сусрета са секретаром Свете столице за односе са државама, надбискупом Домиником Мамбертијем, изјавио министар спољних послова Ивица Дачић." (2014)

- Јасно је да се хришћанство никада није у потпуности утемељило код Срба, јер Срби су и данас пре свега староверци (на шта јасно указује садржај Србских култова, обреда и традицијa - Перунов дан, Крсна Слава, Ђурђевдан, Видовдан, Божић, Преображење, Младенци, Записи, Покладе, Задушнице), а хришћани су јер се након рођења крсте, те касније жене/удају и сахрањују по хришћанско-црквеним обредима и правилима.

Дакле, наметнуто хришћанство никада није узело маха међу Србима, па су Срби зато користили у народном везу куку окретушу, симбол свог Бога Перуна, симбол своје старе Србске вере који су стављали и на своје надгробне споменике.

Што се тиче времена под турском окупацијом - Срби су се тада повлачили у брда и живели су у традицији, без црномантијаша, и даље настављајући да користе куку окретушу у свакодневном животу.

Такође је остало забележено да су се Срби до почетка 16. века "крстили" не преко целог тела већ само преко чела и то не са три прста већ са једним прстом.

Може се поставити питање који су то знак Срби правили једним прстом преко чела и зашто баш преко чела?

Ако узмемо у обзир да Срби нису прихватили хришћанство и да су остали у својој Србској вери, обичајима и традицији, те да су и даље користили знак куке окретуше, онда чиста логика сама намеће одговор на ова питања.

Срби, као ратници светлости, су једним прстом преко чела правили знак светлости, знак свог Србског Бога Перуна, знак Перунове свастике, знак Перунове куке окретуше, а то су чинили преко чела јер се ту налази Свест.

ШИРЕЊЕ ХРИШЋАНСТВА У НОВИЈЕ ВРЕМЕ МЕЂУ СРБИМА У СРБИЈИ

Наредно питање на које ћу покушати да дам одговор је слeдeћe: пошто христијанизацијa Србије у средњем веку није у потпуности успела - када и на који начин хришћанство, у новије време, почиње да се шири међу Србима у Србији?

По мом мишљењу, постоје три фактора која су утицала на ширење хришћанства код Срба у Србији у новије време, а оно што је заједничко за сва три фактора је - Ватикан.
Хришћанство се код Срба у Србији, у новије време, шири управо деловањем Ватикана након 1878. године и Берлинског конгреса, на коме је забрањена аутохтона Србска историја.
Тада на сцену у Србији у свом пуном светлу ступају свештеници домаће хришћанске цркве, и попут инквизиције спаљују књиге историчара Србске аутохтоне историјске школе.
Многи ће се запитати како је дошло до тога да свештеници домаће хришћанске цркве (која себе назива српском) спаљују књиге Србских аутохтоних историчара?
Свидело се то неком или не, истина гласи да је домаћа хришћанска црква и тада, као и сада, деловала под окриљем Ватикана.
Наиме, српског патријарха је, све до 1920. године, бирала Аустро-Угарска.
Седиште српске патријаршије се тада налазило у Сремским Карловцима, и српског патријарха је тада бирао српски црквено-народни сабор, али је одлуку српског црквено-народног сабора морала да потврди влада Угарске, а коначну реч, на предлог владе Угарске, давао је аустроугарски цар Фрањо Јосиф.
Јасно да је за патријарха могао бити изабран само агент Ватикана, јер су везе Ватикана и, у то време, најкатоличкије земље на свету, Аустро-Угарске, биле јако присне (о чему ће бити речи мало касније).
Још је јасније да су свештеници домаће хришћанске цркве (која себе назива српском) спаљујући књиге Србских аутохтоних историчара заступали ватиканско-германске интересе.
За Србе и Србство су последице тог чина несагледиве.

Други фактор за ширење хришћанства у новије време међу Србима у Србији је Народна хришћанска заједница, тзв. Богомољачки покрет (што звучи трагикомично јер Србин се Богу не моли већ се Србин свом Богу захваљује).

Богомољачки покрет је званично одобрен 1921. године, а званично име Народна хришћанска заједница је дато по угледу на Енглезе који су у Београду већ били основали "Хришћанску заједницу младих људи".

За богомољачки покрет је био задужен већ помињани лажни светац Николај Велимировић.

Оно што је битно за богомољачки покрет, и што морам да истакнем - он је своје корене имао у богомољачким групама.
Богомољачке групе су средином 19. века настале у Србској Војводини (Банату, затим и Бачкој), па су се након ратова 1876/1878 прошириле по југоистоку Србије (у Књажевцу и Сокобањи, одакле су се шириле ка Алексинцу и Крушевцу, као и у Сврљигу, одакле су се шириле ка Нишу и Пироту).

Како је покрет првобитних богомољачких група изгледао у Банату, може се видети из записа који је остао, а који је начинио извесни Ј. Бота из села Јapкoвца:
„Људи и жене, све старији, купе се код појединих, читају Свето писмо и поје наше црквене песме. Долазе редовно у цркву, побожно се моле, при читању св. Евангелија клече и с нарочитом вољом и пажњом слушају свештеничку проповед и тумачење св. Евангелија... Имају и неког старог проповедника из Парага (Бачка) који обилази Банат и наше место сваке године, све пешице. Он их подстиче и одушевљава да иду Божијим путем. Кад он дође, сви се с радошћу искупе. То вам је човек ратар, а врло много зна из Светога писма и из Старог и Новог завета. Има говорничког дара и дивно говори и поучава свет. Сви га радо слушају док проповеда као какав старозаветни пророк — лагано, занимљиво и убедљиво..."

Након завршетка првог светског рата, када су званично одобрени и формално основани, богомољци се шире по Шумадији, Поморављу, Мачви, Стигу и западним Србским земљама преко Дрине, а централа им је била смештена у Крагујевцу.

Случајности у овом тродимензионалном свету у ком живимо не постоје, па тако није случајност да се период ширења богомољачких група по Србији након ратова 1876/1878 временски поклапа баш са Берлинским конгресом из 1878. године, забраном Србске аутохтоне школе и спаљивањем књига историчара наше Србске аутохтоне школе.

Случајност не може да буде ни чињеница да су првобитне богомољачке групе из Војводине практиковале одређене радње које су преузеле од баптистичких заједница, које су имале јаку подршку међу локалним Мађарима.

Свакако да случајност није ни званично име богомољачког покрета, које је дато по угледу на Енглезе и њихову хришћанску заједницу, јер су добро познате везе енглеске обавештајне службе са Ватиканом.
Није случајност ни да су богомољци имали одређене сукобе са домаћoм хришћанскoм црквoм, па су се тако из цркве, на рачун богомољаца, могле чути изјаве попут ове:
„Већ од почетка пошло се погрешним путем. Није се знало и још се не зна: шта хоће тај покрет, какав има циљ и ко га води...", а на рачун богомољаца су из домаће хришћанске цркве стизале оптужбе и за спиритизам.

Сигурно није случајност ни чињеница да се 1924. године званично оснива и Мисионарски ред богомољаца, и да се за богомољачке мисионаре одржавају мисионарски курсеви, као и курсеви у циљу њиховог бољег оспособљавања за сналажење на терену
Помиње се тридесетак обучених богомољачких мисионара, који су мисионарећи ширили хришћанство међу Србима, као и стотинак продавца хришћанских књига, а свима нама је добро познато да су мисионарске мисије једна од Ватиканских тековина.

Подаци говоре да су богомољци успели да заврбују око 100.000 Срба, а циљна група им је од самог почетка деловања међу Србима било оно што се назива обичним и простим народом (сељаци, домаћице и сви остали који су називани "ниским сталежом") - односно, управо она највећа група Срба која је живела по обичајима и традицији, а међу којом се никада до тада хришћанство није истински укоренилo.

Све ове "случајности" нису никакве случајности, па ће се на крају приче о богомољцима видети ко је иза њих и њиховог деловања (ма колико оно претендовало да се памти као народно) у ствари стојао, и шта је био циљ тога.

Посебну улогу у ширењу хришћанства међу Србима су богомољци одиграли за време ратних дејстава у Првом светском рату.

Богомољци тада, на Солунском фронту, Србским војницима подмећу "Нови завет" и хришћанске молитвенике, шире хришћанство по Србским рововима, и на тај начин стичу присталице међу Србском војском.

Но Срби не би били Срби, па они војници, који су прозрели богомољце, отимају од њих тај хришћански пропагандни материјал и бацају га.

Међутим, богомољачки покрет се на Солунском фронту раширио толико да је на себе привукао пажњу војних власти које су се, поводом деловања богомољаца, обратиле Врховној црквеној управи на Крфу која, пак, богомољце узима под своју заштиту.

Овде бих застао, и у вези са тим поставио неколико питања, те на њих дао одговоре.

Одакле тада још увек неформалним и неорганизованим богомољачким групама новац за штампање "Нових завета" и хришћанских молитвеника, које подмећу Србским војницима, кад је добро познато да тада, као уосталом и данас, штампање књига није било јефтино, поготово ако се има у виду да се све ово дешава ван Србије - на Солунском фронту, и у вези са тим је јасно да "Нови завети" и хришћански молитвеници нису, заједно са војском и делом народа, пребацивани преко Албаније?

Сигурно је да тада још увек неформалне и неорганизоване богомољачке групе не могу, из финансијских разлога, да стоје иза једног таквог подухвата.

Ако богомољци не стоје иза штампања "Нових завета" и хришћанских молтивеника, већ их само подмећу Србским војницима - ко онда стоји иза тога?
Проста ствар, иза тог пројекта стоји онај ко је добро организован, снажан, и коме финансије, услед многобројних пљачки и отимачина, никада нису недостајале.

Иза тог пројекта стоји Ватикан (из разлога које ћу објаснити мало касније), док богомољци у том пројекту подметачине "Нових завета" и хришћанских молитвеника представљају курире за доставу, хришћанске комесаре за агитацију тј. мисионаре, али и убачено кукаквичје јаје у редове Србске војске.

Наредно питање гласи: зашто Црквена управа, након обраћања војних власти поводом деловања богомољаца на фронту, узима исте у своју заштиту?

Богомољци, из црквене тачке гледишта, ширећи хришћанство међу Србским војницима, раде добар посао за домаћу хришћанску цркву, као и за правоверно хришћанство, јер задатак домаћe хришћанскe цркве је ширење хришћанства међу Србима.
Циљ домаћe хришћанскe цркве, као и циљ хришћанских учења, је да верници буду правоверни хришћани, што са Србима није случај, јер њихово "хришћанство", као што сам већ рекао и као што се уосталом добро зна, никада није било чисто и правоверно, већ је измешано са култовима, обичајима и традицијом старе Србске вере.

Због тога је домаћој хришћанској цркви богомољачко деловање добродошло, па иако такво деловање одговара и Ватикану, и иако иза таквог деловања стоји Ватикан - домаћој хришћанској цркви то не смета, и домаћa хришћанскa црквa се не буни.
Иако постоји прича о расцепу две цркве, домаћa хришћанскa црквa је у средњем веку сарађивала са Ватиканом против старовераца, а на команду из Ватикана су 1878. године, од стране домаћe хришћанскe црквe, спаљиване Србске историјске књиге.

Остаци cтарe Србскe верe код Срба су одувек били трн у оку како Ватикану, тако и домаћој хришћанској цркви, па je са гледишта дoмаћe хришћанскe цркве свако ширење правоверног хришћанства међу Србима, макар то било и у зони ратних дејстава, више него пожељно.

И последње питање је: зашто се богомољачка кампања ширења хришћанства и подметачине "Нових завета" и хришћанских молитвеника по Србским рововима одиграва баш током Првог светског рата, а не у претходним балканским ратовима?

Они који са усхићењем гледају на богомољачки покрет говоре да се то десило сасвим спонтано. Међутим, ствари се не дешавају ни спонтано ни случајно.
Богомољачка кампања ширења хришћанства се на Солунском фронту, међу Србским војницима, дешава из два разлога, а као што сам већ рекао - иза целог тог пројекта стоји Ватикан.

Први разлог лежи у томе да је Ватикан, путем тзв. Светог Римског царства уско повезан са династијом Хабзбурга која се налазила на челу Аустроугарске монархије, а која је у Првом светском рату напала Србију.

У време богомољачког деловања на Солунском фронту се ратне околности полако мењају у корист Србије, и назире се слом и распад Аустроугарске царевине, чији је опстанак у интересу Ватикана, јер је Аустроугарска тада била најмоћнија католичка држава на свету.
Самим тим, католичка црква је у Аустроугарској имала повлашћен положај (у прилог овоме говори да је Ватикан последњи признао новостворену Краљевину СХС).

Зато је Ватикан преко богомољачког деловања међу Србском војском желео да подрије борбену моћ Србског војника (одлучног у пробоју Солунског фронта и ослобађању окупиране Србије), и да у редове Србске војске унесе конфузију и дефетизам, који би резултирао сломом Србске војске.
Тим путем би се утицало на коначни исход Првог светског рата, и опстанак Аустроугарске царевине, а њеним опстанком би био осигуран положај самог Ватикана.

Други разлог за овај пројекат Ватикана, тј. за богомољачку агитацију међу Србским војницима, лежи у томе да се он дешава након што је 1914. године Краљевина Србија са Ватиканом потписала први конкордат (међудржавни уговор склопљен између папе и неке државе којим се уређују односи између Ватикана и државе потписнице).
Тим чином, потписивањем конкордата, Србија и Срби за Ватикан постају мисионарско подручје (terra missionum).
То се најбоље види у деловању-мисионарењу богомољаца по Србским рововима, међу Србском војском, у чему Ватикан види своју шансу и прилику да преко богомољаца од Срба, чије хришћанство није чисто и правоверно већ измешано са култовима, обичајима и традицијом старе Србске вере, направи правовернe хришћане.

Трећи фактор за ширење хришћанства у новије време међу Србима у Србији управо представљају конкордати, које су са Ватиканом потписале прво Краљевина Србија, а после и Краљевина Југославија.

Први, већ помињани, конкордат (чији нацрт је у потпуности сачинио Ватикан) је Краљевина Србија са Ватиканом потписала 24. јуна 1914, само пар дана пре убиства окупаторског аустроугарског престолонаследника у Сарајеву и избијања Првог светског рата.

Конкордат је у Скупштини Србије озваничен, али због избијања рата није ратификован.

Овим конкордатoм је Краљевина Србија учинила одређене уступке Ватикану које ни тадашња Краљевина Црна Гора, приликом свог потписивања конкордата са Ватиканом, није учинила.

Други конкордат са Ватиканом је потписан 25. јула 1935. године, и ратификован је у Народној скупштини Краљевине Југославије 23. јула 1937. године.

Другом конкордату су претходила три Нацрта за споразум: 1923. године (индикативно је да се одмах након овог Нацрта за споразум оснива Мисионарски ред богомољаца), 1925. године, и 1931. године, а овај последњи Нацрт је лично одобрио краљ Александар Карађорђевић (антиCрбин, масон 33. степена, југословен који је забрањивао коришћење Србских ратних застава, и који је желео да Србе претопи у измишљене Југословене изјављујући: "Створио сам Југославију, створићу и Југословене").

Једна од одредби конкордата из 1937. године је била да се католичкој цркви званично признаје пуно право да слободно и јавно врши своју мисију у Краљевини Југославији, што значи да се Краљевина Југославија убудуће третира као католичко мисионарско подручје.

Ватикан је мисионарским подручјима, terra missionum, проглашавао територије и земље у којима живе нехришћани, незнабожци, пагани, примитивни народи и племена, а католичке мисије су биле састављене од језуита.

Без обзира што на крају ни овај конкордат није прошао - њиме су Срби бачени у руке Ватикану, и Ватикан сматра Србију својим мисионарским подручјем.

Да би Србима ствари биле јасне због чега Ватикан сматра Србију мисионарским подручјем и због чега Ватикан сматра Србе циљем своје мисије, прво ћу да искористим цитат који се нашао у уџбенику Црквеног права, издатог у Загребу 1930. године, а који је написао професор Gross, који говори о томе шта се тачно подразумева под појмом "мисија", након чега ћу да објасним како ствари заиста стоје.

"Према нехришћанима (јеврејима, муслиманима и паганима) има католичка црква и данас исту мисију, коју имађаше у време њеног утемељења и коју су апостоли проповедали. Она (католичка црква) треба да иде к њима и да их крсти."

Из наведеног цитата се јасно види да према хришћанима који нису под окриљем Ватикана (значи према хришћанима источног обреда, у које формално спадају и Срби), Ватикан нема мисију и задатак "да им завешта реч божију и да их крсти", јер је реч божја већ допрла до њих и већ су крштени, па према таквим хришћанима мисија и задатак Ватикана не постоји.

Ово јасно значи да су сви хришћани источног обреда изузети од католичких мисија.

Па у чему је онда проблем Ватикана са Србима, који формално спадају у хришћане источног обреда, и због чега онда Ватикан Србију сматра својим мисионарским подручјем?

Проблем лежи у томе да Ватикан не сматра Србе правоверним хришћанима, не због тога што они припадају групи хришћана источног обреда, већ искључиво због тога што Ватикан Србе сматра онима коју су само формално на себе навукли хришћанску одећу преко свог староверачког (паганског и гентилског, како би то правоверни хришћани рекли) руха.

Не сметају Ватикану Срби као хришћани источног обреда,  већ су Ватикану трн у оку Србске Крсне Славе и сви остали култови, обичаји и традиције из старе Србске вере, које су помешане са хришћанством.

Не смета Ватикану ни то што Срби, као уосталом сви други хришћани источног обреда, имају различит "Credo", и што не користе "fililoque", и што се крсте са три прста (јер и папска гарда поздравља са три прста као што је и папа Лав, савременик Раска Немањића поздрављао са три прста).
Ватикану сметају остаци старе Србске вере који су помешани са хришћанством код Срба, и управо због тога Ватикан не сматра Србе правоверним хришћанима, и управо зато Ватикан Србију сматра својим мисионарским подручјем.

Срби и Србкињe, немојте се заваравати да на вас другачије од Ватикана гледају и црномантијаши из домаће хришћанскe цркве.

Према томе, Срби и Србкињe, постоје три решења за овај проблем.

1. Прекините да славите Крсне Славе и прекините да практикујете култове, обичаје и традиције из старе Србске вере, и прихватите чисто правоверно хришћанство (било источног, било западног обреда - јер хришћанство је хришћанство), и будите уверени да ће се проблеми ("Credo" и "fililoque" ) између источног и западног хришћанства, пре или касније, разрешити.
Мирно прихватите чињеницу да ће се хришћанске цркве тада поново ујединити (јер су разједињене биле само за прост народ), а затим још мирније прихватите чињенице да ће вам, након тога, фратри крштавати децу, и да ћете моћи да славите усташког злочиначког надбискупа Алојзија Степинца као хришћанског свеца.
2. И даље од себе правите будале и бусајте се у груди некаквим "светосављем", и причама како Србин није Србин ако није "светосавац", иако је мали милион пута доказано да је ваше хришћанство више староверје него хришћанство.
3. Лепо одбаците хришћанске лажи и будите оно што вам је по рођењу од Бога дато - будите Срби, староверци, родноверци, будите православци, али знајте да православље нема везе са источним хришћанством, јер православље је слављење Права.

О неуспелом конкордату са Краљевином Југославијом су остале забележене речи папа Пија XI изречене 15. децембра 1937. године:

"Доћи ће дан - а волео бих да то не морам казати, али сам дубоко уверен - доћи ће дан, кад неће бити мален број душа које ће зажалити што нису широкогрудно, великодушно и активно примиле тако велико добро као што је оно, које је заступник Исуса Христа нудио њиховој земљи и то (не) само ради црквене, верске слоге нације, већ и ради њене социјалне и политичке слоге, мада одлучно одбијамо да политика буде наша ствар, наш посао."

Шта се дешавало Србима пар година након ових изречених папских претњи тј. у периоду 1941-1945; шта се дешавало Србима након тог периода у време владавине црвеног Хабзбурга и ватиканског агента Тита; шта се дешавало Србима крајем прошлог 20. века, и шта се дешава Србима у данашње време, те каква је улога Ватикана у свим тим дешавањима, и на који начин су се оствариле и на који начин се и дан данас остварују ове претње које је изрекао папа Пијa XI - не морам ја да подсећам, јер то сваки касветни Србин и касветнa Србкиња знају.
Такве касветнe Србе и Србкињe не требају да чуде и да изненађују позиви од стране црквених и световнх владара Србије упућени папи да посети Србију, и да папа на тај начин, приликом посете Србији, због принципа "супремације власти" (које је једно од два темељна начела на коме стоји западно хришћанство и по коме папа има превласт у односу на све световне владаре) истакне тврдњу да света Србска земља припада њему.

ХРИШЋАНСКА ПРИСВАЈАЊА, ХРИШЋАНСКЕ ЛАЖИ, ХРИШЋАНСКЕ ПРЕВАРЕ

Сада би се дотакао једне друге теме.

Црквењаци и њихово хришћанско стадо (које попут папагаја понавља њихове речи) називају паганима и гентилима све родноверне, који одбијају да прихвате наметање пустињске, прикривено сатанистичке, хришћанске религије

Међутим, ретки су они који припадају хришћанском стаду а да знају шта те речи представљају и од чега те речи воде своје порекло.

Хришћани родноверне називају паганима, тј. oнима са "pagusa", односно села.
Такви одбијају хришћанство, које представља урбану религију.
Али, хришћани заборављају да сва традиција потиче баш са села, и да урбане средине нису изнедриле ништа духовно, већ да по урбаним срединама искључиво успева и буја накарадност у сваком погледу и сваком облику.

Други назив који хришћани употребљавају за родноверне су гентили (gentiles).
Тај назив показује да су родноверни везани за свој Род и Расу (једино се Срби и Србкињe међусобно називају браћом и сестрама), и да признају само род и крвно сродство, а не признају хришћанско "мистично" сродство.

Али ајде да мало размотримо то наводно "мистично" хришћанство...

Сви већ знају да 7. јануар (односно 25. децембар, по другом календару) није датум када је наводни Исус рођен, те да је тај датум присвојен од стране хришћанства - зато на ову чињеницу не морам да подсећам, као што не морам ни да подсећам на чињеницу да је библија најфалсификованија књига у историји, и у којој се чак ни јеванђеља не подударају.

Сви знају и да је наводно "безгрешно зачеће" такође плагијат преузет од култова и религија старијих од хришћанства - тако да и на то не морам да подсећам.

Хришћанство је култ смрти, јер темељ хришћанства је смрт.
Хришћани верују да без Исусове наводне смрти нема васкрсења, и да без Исусовог наводног васкрсења из мртвих нема ни хришћанства.
Но, код нас Срба ствари стоје другачије.
Ми некога ко наводно ускрсава, тј. устаје из гроба, не називамо "сином божјим", већ га називамо вампиром.
Таквој сподоби се не клањамо, такву сподобу не мољакамо, већ за такву сподобу имамо припремљен глогов колац.
Цела ствар поприма озбиљнији облик када се зна да постоје енергетски вампири, па се Исус и његова "мајка", обзиром на хиљаде и хиљаде свакодневних молитиви упућених њима од стране Срба хришћана, апсолутно могу сматрати енергетским вампирима.

Везано за наводно васкрсење је занимљива и следећа ствар.
Хришћани говоре како су од наводне Исусове смрти на крсту па до наводног подизања из мртвих прошла три дана.
Јако је чудно то хришћанско рачунање времена и бројење дана, јер од петка до недеље ниcу прошла три него два дана.
Штавише, ако неко хоће помно да рачуна временски период од наводне Исусове смрти на крсту па до наводног подизања из мртвих - доћи ће до размака који је мањи од 48 сати.
Такође, сваком логиком, и сваком простом математиком, осим оне хришћанске, тај трећи дан би падао у понедељак а не у недељу.

Колико су данашњи Срби заиста хришћани говори нам следећа чињеница везана баш за "ускрс".
Наиме, Срби - хришћани источног обреда, светосавци, православци итдитд, не би ни знали на које датуме пада "ускрс" (јер "ускрс" је покретни хришћански празник коме датум одржавања варира сваке године и одређује се по месечевим менама), да на улицама србских градова нема цигана који сваке године пред "ускрсе" продају Србима фарбе за фарбање јаја.
На тај начин цигани подсећају Србе да се ближи дан "најрадоснијег од свих хришћанских празника".

Иначе, cвоју наводну мистичност, хришћанство је преузимало и присвајалo са свих страна, па су тако:
- разапињање преузели из египатских мистеријских иницијација;

- крштење водом су преузели од свештеника египатске богиње Изиде;

- звонa, манастире и бројанице су преузели из будизма, из кога су такође преузели и литије (најпознатија будистичка литијa је тзв. "литијa светог зуба").
Хришћани су, такође из будизма, преузели и тзв. "мудре", па се на хришћанским иконама и фрескама може видети да лажни хришћански свеци, на челу са својим лажним месијом Исусом, показују "притва мудру" - будистички знак за телесно и материјално (који се формира спајањем палца са домалим прстом), за који осведочени хришћански лажови кажу да не представља "притва мудру" већ наводни тзв. "христограм";

- "cвето тројство" су хришћани преузели из хиндуизма, из кога су три оваплоћењa Вишнуa (Мацја риба, Гаутама Буда и Калки) превели као отaц, син и свети дух;

- најпознатија хришћанска молитва "Оче наш" је плагијат молитве "Тата knаh";

- број од укупно 72 наводна Исусова апостола (које црква слави као "седамдесеторицу") је преузет из египатске митолошке приче у којој 72 завереника заједно са Сетом убијају Озириса, а постоји и слична Србска митолошка прича у којој 72 Србска кнеза, заједно са Јарилoм, бивају разапета;

- узимање једног од Семирамидиних симбола (симбола голубице) за симбол наводног светог духа;

- вpxунaц cвих хришћанских преотимања, присвајања, подметачина и прерада су Србски празници, култови, обичаји и традиције које је хришћанство преузело.
Тако је, на пример, Србски празник Преображење, дан када се мењају гора и вода, у хришћанству задржао исти назив, али су из њега избачене природне промене горе и воде којима је био посвећен, а у њега је убачена једна од библијских епизода главног новозаветног јунака Исуса.
Xришћанство je опоганило и Србске Крсне Славе убацујући у њих имена и ликове Исуса, Марија и лажних хришћанских светаца.
Без премца, највећа хришћанска подметачина везана за Србске празнике се збива на Божић, када домаћи хришћани спаљују бадњак, и њима чин спаљивања бадњака представља симболично одбацивање старе Србске вере и одбацивање Србског Бога Перуна - јер бадњак је храст, а храст је свето Србско дрво, дрво Србског Бога Перуна.
Погани чин спаљивања бадњака су хришћани успели Србима да подметну као божићну традицију.

Наравно, кад је реч о хришћанским отимачинама, морају ce споменути и светилишта старе Србске вере која су опогањена тиме што су на њима саграђене хришћанске цркве и манастири.
Такође, Србске Славе, које представљају Србске празнике из старе Србске вере, су хришћани опоганили, убацујући у њих имена и ликове њихових Исуса, њихових Марија, њихових лажних светаца, са циљем да Србе претворе у наднационалне хришћане.
Са те стране је хришћанство потпуно иста наднационална категорија попут масонерије, космополитизма, либерализма, демократије, комунизма, и попут њих представља наднационално замешатељство са циљем разсрбљавања Срба и затирања Србства.

С тим у вези, могу да додам да је хришћанство подмуклије од свих осталих наднационалних подметачина, јер делује наивно и опијајуће примамљиво, док у ствари представља вука у јагњећој кожи и прикривени сатанизам који истовремено, уз наднационално деловање међу Србима, задире у Србство, опогањујући култове, обичаје, традицију.

На свим овим примерима се лепо види да је "мистицизам" хришћанства покраден и присвојен са свих страна, а позната је Србска изрека да ко краде тај и лаже, па руку под руку са свим овим хришћанским крађама, присвајањима и прилагођавањима - иду и многобројне хришћанске лажи и преваре, којима хришћанство такође дугује свој "мистицизам".

По мом мишљењу, неке од тих хришћанских превара и лажи имају чисто верски карактер, док друге хришћанске преваре и лажи имају верско-политички карактер.

У прву групу, односно у групу хришћанских превара и лажи са чисто верским карактером, спадају:

- наводнe нетрулежне мошти - превара изведена балсамовањем мртвих телеса (још једна тековина преузета од египатског свештенства);

- наводнa мироточивост - превара изведена пуњењем мртвих балсамованих телеса стираксoм до те мере да из мртвог балсамованог тела почињe стиракс да цури и капље.
У новије време се ова превара наводнe мироточивости почела практиковати и са куваним ускршњим јајима, чије коришћење у хришћанству је такође преузето из култова старијих од хришћанства;

- наводно благодатни огањ из Јарусалима - превара која се изводи коришћењем белог фосфора, или, пак, електрицитета, а све у циљу привлачења верника и туриста на хаџилук у Јарусалим;

- наводнa cвета водица - превара која се изводи стављањем босиљка у молитвом благосиљану освештану воду, која због присуства босиљка, а не због поповског благослова и молитве, постаје некварљивa (босиљaк je биљкa чије анти-микробно дејство уништава разне гљивице и микроогранизме у води).

Иначе, света водица је још једна од ствари које је хршћанство преузело из других религија старијих од њега;

- чиста хришћанска лаж, превара и подметачина Србима која гласи да су Срби пре наметања хришћанства били идолопоклоници који су се клањали идолима, иако је и Константин Јиречек у својој књизи "Историја Срба" (Geschichte der Serben) записао да стари Срби нису познавали идоле.
Заправо, у идолопоклонике спадају хришћани који се клањају крсту, разапетом човеку кога називају Исусом, његовој наводној мајци Марији, својим лажним свецима и својим дрвеним иконама.

- тврдња да се верници у манастирима и црквама, наводно захваљујући присуству Исуса и "светога духа" у њима, осећају потпуно опуштено и блажено, као и да повремено осећају пријатна струјања у читавом телу, те да је то наводно присуство Исуса и "светога духа" у манастирима и црквама доказ да манастири и цркве представљају "истинске храмове Божје".
Међутим, ове појаве у манастирима и црквама се не дешавају због присуства наводног Исуса и наводног "светога духа" у њима, већ због чињенице да се манастири и цркве никада не граде на земљишту за које претходно није утврђено да се налази ван домашаја негативног утицаја токова подземних вода.
У даљој прошлости су тај посао за цркву обављали рашљари, а у модерно време радиестезисти;

- папско-католичко-хришћанске преваре са наводним Маријиним "указањима" по Фатими и Међугорју, као и измишљање такозваних апокрифних књига и списа, који су на сабору 1546. године у Тренту, одобрени као "надахнути од Бога".

У другу групу, односно у групу хришћанских превара и лажи са верско-политичким карактером, спадају:

- наводно постојање села Назарет (по коме је наводни Исус добио надимак Назарећанин), а за које не постоје било какви историјски записи да је уопште постојало у то време.
Није ту реч о некаквој цензури, јер ce по Исусу рачунају године (пре и после Христа), па ако се по некоме рачуна време - тај свакако није цензурисан;

- прича о тзв. Миланском едикту из 313. године, који није сачуван, који не постоји, који се приписује искључиво Константину, иако га је Константин издао заједно са савладарoм Ликинијем (а по одређеним изворима тај текст je издао само Ликиније), као и заташкавање чињенице да је две године пре наводног Миланског едикта, значи 311. године, император Галерије издао декрет о верској толеранцији;

- наводно хришћанско чудо које говори како је Константин пре битке видео на небу крст и чуо глас анђела који му је рекао: "У овом знаку ћеш победити", након чега Константинови војници на штитовима иcпиcују Христов монограм и Константин побеђује у бици.

Међутим, након битке а при повратку у Рим, Константин у знак захвалности због победе подиже славолук свом богу Sol Invictusu а не Исусу, иако би наводно требао да се захвали Исусу, јер је наводно у његовом знаку победио...;

- наводно проналажење ''часног крста'' од стране Јелене, Константинове мајке;

- забрана реинкарнације, божанским царским указом, од стране цара Јустинијана који је касније постао православни светац и кога, као свеца, слави домаћа хришћанска црква;

- папско-католичко-хришћанске преваре попут фалсификата Константинове даровнице, Псеудо-Исидорових декреталија, Порфирогенита, Грацијановог декрета, апостолског наслеђа, стварањa ислама, измишљањa хрвата као народа...;

- на ове Ватиканске верско-политичке лажи и преваре се надовезују и верско-политичке лажи и преваре домаће хришћанске цркве, која понавља лажи свог патронатског Ватикана, а које гласе да Срби нису староседеоци Србије, и да Србско писмо није Србско, већ да су Срби били чобани који су у Србију дошли ко зна одакле, и да су Срби били неписмене будале, те да су све њих, од Србије до Балтика, описменила двојица хришћана;

- такође, још једна од верско-политичких лажи и превара домаће хришћанске цркве је сакривање правих родослова, што се потврдило у причи око правог имена Немањиног оца, где је домаћа хришћанскa црква скривала да је право име његовог оца Деса а не Завида;

- у верско-политичке хришћанске преваре спадају и извори попут “Свете Марије Божије у паклу” из 12. века и “Апокалипсис апостола”, апокриф из 16. века, а оба извора представљају одређене врсте подметачина у вези са Србским Богом Перуном.

Имајући у виду да се хришћанство одувек служило преварама и лажима (као што се и дан данас њима служи), оправдано могу да сумњам да је и Србски крсташ барјак, онакав каквим га ми познајемо јер су нам га таквим презентовали, још једна подметачина хришћанства Србима, и да првобитни Србски крсташ барјак није на себи имао хришћански крст, већ да је на својој црвеној позадини имао Перунову свастику, Србску куку окретушу.

На овакав закључак ме наводи и Хитлерова употреба негативне свастике на црвеној позадини и сигуран сам да је тај Хитлеров окултни потез представљао завршни плагијат правог Србског крсташа барјака.
То уопште не треба чуди, јер су Адолф Хитлер и Хајнрих Химлер били прикривени језуити којима је "нордијска прича" била параван за заведене масе.
У стварности, Химлер је основао СС по језуитском моделу (на челу језуита се налази генерал који има четири помоћника док је на челу СС-а као генерал стајао Химлер а замену за језуитске помоћнике су представљала четири СС одсека), и био је од стране Хитлера и Карла Ернста називан "Игњацијем Лајолом Националсоцијалистичке партије" и "црним језуитом", а сам Адолф Хитлер је са Евом Браун склопио брак по западном хришћанском обреду.
У вези са Хитлером је веома битна чињеница да је његово ратно име било "Вук", што је уједно била и титула коју је он носио целог живота.

Иначе, хришћани кажу да је Исус глава цркви.
Ми Срби имамо изреку која каже да риба смрди од главе.
Риба је првобитни симбол хришћанства.
Зато ако нашу Србску изреку "риба смрди од главе" посматрамо у светлу чињенице да је риба првобитни симбол хришћанства - онда наша изрека добија савим други смисао од оног уобичајеног.
Тада смисао наше изреке "риба смрди од главе"  изгледа овако:
Риба (симбол хришћанства, хришћанство, хришћанска црква) смрди од главе (Исус је глава хришћанству, Исус је глава хришћанској цркви) што значи да хришћанство и хришћанска црква смрде од своје главе - односно од Исуса.

Било да се та Србска изрека првобитно односила баш на Исуса, хришћанство и хришћанску цркву или не, у хришћанству-прикривеном сатанизму због силних превара и лажи много тога и поред употребе стираксa, тамјана и босиљком намирисане воде итекако смрди, ако ни због чега другог оно због милиона Срба који су побијени, зверски мучени и у робље продати у име Исуса и хришћанства.

Многи ће рећи да сам претерао због називања хришћанства прикривеним сатанизмом.

Међутим, већ смо видели да је хришћанство пуно лажи и превара, а наводно је хришћански принц таме истовремено и краљ свих лажи - самим тим је јасно коме хришћанство, са свим својим лажима, служи.

Но, коме то није довољно, тај може да се запита шта то свака црква, као своју главну реликвију, држи сакривено у олтару?

Да не буде неизвесности - свака црква унутар свог црквеног олтара као своју главну реликвију држи мртве коске наводних светаца, којима се верници, свесно или несвесно, клањају.

И шта је клањање мртвим коскама него окултна сатанистичка пракса?

Шта је вршење обреда на олтару са мртвим коскама него сатанизам?
Шта представљају поноћне литургије (и поноћне мисе) над олтaрима у којима су мртве коске, ако не окултну сатанистичку праксу, јер добро је познато да само окултисти изводе своје обреде у глуво доба ноћи.
Да би разоткривање хришћанства као прикривеног сатанизма било још јасније - треба се опет подсетити Србских народних легенди и веровања.
У Србским народним легендама и веровањима, Исус и остали хришћански "свеци" су постали замена за бога подземног света коме су се приносиле људске жртве, те је остала забележена једна песма у којој сама жртва посвећена Исусу приказује жртвени обред који је очекује:
"Родитељу, на мору Тодоре,
вежи мени и ноге и руке,
па ми вежи очи обадвије,
па ме кољи, ка' и јање мало,
па ме подај Христу за вечеру,
јер ће Христос доћи на вечеру..."

Паметним Србима и Србкињама - ово ће бити сасвим довољно.


ЗАВРШНА РЕЧ

Хришћанство се у ширењу својих окултних пипака, поред употребе голе силе (насилна покрштавања, верски ратови, инквизиција) и коришћења многобројних лажи, превара и подметачина, највише ослањало на страх, који је ширило како међу онима које је већ ухватило у своју мрежу, тако и међу онима на које је забацило своју мрежу.

Некада је хришћанство највише људе плашило паклом и чистилиштем, док у модерно време хришћанство људе плаши тако што непрестано, преко својих информативних канала, пушта балоне страха у виду прича о смаку света који ће уништити нашу планету.

Међутим, термин "смак света" представља кодни назив за смак односно нестанак белих са лица Земље, јер Србска реч за бео/бели гласи свет/свети, тако да је смак света у ствари смак тј. нестанак белих, а под белима се могу подразумевати Срби који су протобела раса, и од којих су настали сви други бели.

Хришћанство, уз смак света, спомиње и тзв. "aнтихриста" који ће наводно доћи да влада светом и који ће бити сатаниста, али, хришћанство даје одговор и на "антихриста", а тај одговор се зове "други Исусов долазак".

Хришћански пројекат "антихрист" ће у себи, екуменистички, обједињавати све могуће лажи попут хришћанства, хиндуизма, будизма, ислама, сатанизма, па ће све лажне религије, наводно, да буду обједињене у једну велику лаж, ван које ће остати само једна једина истина коју неће ни моћи, а неће ни смети, да упакују у ту велику лаж.

Ван свих тих хришћанских играрија ће остати стара Србска вера, а ван свих Исуса, Алаха, Буда, Кришна, Шива, Луцифера и осталих лажних богова и богиња претопљених у једном мелтинг пот захвату ће остати Србски Бог Перун.

У тој лажи свих лажи неће бити ниједног обележја ни старе Србске вере, ни Србског Бога Перуна.

Због тога су окултисти вековима чинили све да Срби замрзе cвojу стару Србску веру и да замрзе свој симбол куке окретуше; све су окултисти чинили да Срби са згражавањем гледају на Перунову куку окретушу (свастику), и све су учинили да се Перунова кука окретуша више никада не уздигне међу Србима, те да Срби заволе некe другe знаковe попут крста или петокраке и да се Срби клањају неким другим знаковима попут крста или петокраке, без обзира што су под њима побијени на милионе.

Зато Срби, не наседајте на завршну представу хришћанства, која у свом финалном пројекту даје проблем (долазак антихриста) и нуди његово решење (други Исусов долазак), а све у циљу да вас комплетно намагарчи, јер "антихрист" и "месија" су две стране jeднoг тe истог новчића.