ПОРЕКЛО НАВОДНИХ ХАЗАРА

У последњих пар година су се могле чути и прочитати разне теорије везане за наводне Хазаре - од тога да су они монголско-турско племе, па до тога да или самостално владају светом, или владају светом у име изфантазираних рептила.
Међутим, све те теорије су потпуно промашене и представљају празне приче, јер истина о наводним Хазарима је скроз другачија.

Наводни Хазари не могу никако да буду монголско-турско племе, из разлога што немају изглед и црте лица које су карактеристичне за Монголе.

Наиме, наводни Хазари су описивани као народ светле боје коже, црвенкасте косе и плавих очију; у кинеској хроници T'and-shu су описани као високи, црвене косе, црвеног лица и плавих очију, док арабски хроничар Ибн-Саид ал-Махриби пише да им је кожа бела, очи плаве, коса црвена и да су им тела крупна. 

Ови описи јасно показују да наводни Хазари никако не могу бити Монголи, а са друге стране је јасно да Србска раса има све наведене физичке карактеристике које се приписују наводним Хазарима (бела и светла кожа, црвена коса, плаве очи, висока и крупна тела).

1300. године наводни Хенрих фон Нојштат пише да су Хазари људи Гога и Магога, а у наводној средњовековној Немачкој (кажем наводној јер је Немачка настала крајем 19. века и није постојала у средњем веку) Хазаре називају црвеним јеврејима са црвеном косом и брадом.

Термин јевреј је термин који је измишљен у средњем веку, пре пар стотина година, јер у време када је наводно живео Исус није било никаквих јевреја, већ је наводно било наводних Јудејаца, а сам термин јевреј се везује за Хазаре, односно Ашкеназе који су су у средњем веку живели и Европи, а који никада нису живели у Јудеји. 

Што се тиче поменутог назива за наводне Хазаре који гласи "људи Гога и Магога" - ту треба разјаснити на шта се тачно он односи.

Званична лажна историја за Гога и Магога претпоставља да се ради о монголским племенима, што је опет погрешна теза.

Магог се спомиње у Библији и он је наводно Јафетов син, односно унук наводног библијског Ноја, који је заједно са својим синовима Јафетом, Семом и Хамом, и њиховим женама, успео да преживи велики потоп.

Наводно од Јафета, Сема и Хама потичу сви садашњи народи света, односно сви садашњи народи наводно представљају њихове потомке, па се сви народи света деле у три групе народа које су назване по Нојевим синовима.
Тако по званичним поделама имамо "јафетидску" групу народа, "семитску" групу народа, и "хамитску" групу народа.

Наводни Јафет, Магогов отац, је у овој причи битан, јер наводно Срби представљају његове потомке, па у Изороду (Изироту, Постању) Јафет представља Србе.

О Србима као Јафетовом потомцима пише и Мавро Орбини, који у свом делу "Краљевство Словена" каже: 
"Словени (Срби) као потомци Јафета, старијег Нојевог сина...".

О Србима као потмцима Јафета говоре и страни писци Samuel Hazzard Cross и Olgerd P. Sherbowitz-Wetzor, као и католички свештеник, доминикац фра Винко Прибојевић (који Србе назива измишљеним именом Словени).

Када се све ово има у виду, онда  је јасно да ни Магог не може бити никакав Монгол, већ да Магог као Јафетов син наводно представља или директног или побочног Србског предка.

Араби такође помињу Гога и Магога, па тако арабски назив за Гога и Магога гласи Је'џуџ и Ме'џуџ, и у тој њиховој причи Је'џуџ и Ме'џуџ представљају два народа или племена која се појављују са истока пред кијаметски (судњи) дан, и који пустоше муслиманске земље, а које ни "васкрсли" Исус тј. Иса (како га зову муслимани) неће моћи да заустави.
Међутим, у називима Је'џуџ и Ме'џуџ се налази "џуџ", а "џуџ" невероватно подсећа на један од погрдних назива за Србе који гласи "џуџа".

Наравно да и Ноје и Јафет (као и остали Нојеви синови и унуци ), и арабска прича, представљају измишљотине и подметачине Србској раси, јер су Србска раса и Србска цивилизација старије од ових измишљених библијско-кур'анских протагониста.
Ипак, остало је званично записано да Срби спадају у "индо-европску" групу народа (тачније евро-индијску јер се Србски ген из Србије ширио и по Европи и ка Индији - управо као што су европска истраживања хаплогенома потврдила да је хаплогеном Н1А1 најзаступљенији у делу мушке Србске популације и да се седиште тзв. лажно назване индо-европске цивилизиције налази на Балкану, у Србији), чији изворни назив гласи "Јафетиди".

Да се вратимо на порекло наводних Хазара.

Наводно се њихова држава простирала између Каспијског језера и Црног мора.
Међутим, на тим просторима су, у време наводног постојања хазарске државе од 7. до 10. века н.е., живели Скити, чија Скитија се простирала од Дона на истоку до Дунава на западу. 

Ко су били Скити?

Званична лажна наука нам не открива идентитет Скита, већ Ските дефинише као номадски народ, и Скитима званична лажна наука означава сва номадска и лутајућа племена.
Међутим, Јосиф Флавије за Ските, као и за већ поменуте Гога и Магога каже: 
"Магог оне који живе у њему зове Магогити, а који су од Грка названи Скити".

Пошто смо већ видели везу наводног Магога, сина Јафетовог, са Србима, и пошто су се Магогитима називали Скити, из тога јасно произилази да Скити имају везе са Србима, односно да су Скити у ствари Срби.

Да је тако, говори нам и само име Скити, које је настало из Србског глагола скитати, што се савршено уклапа у причу о скитачком, номадском, лутајућем народу.

Скитија се такође помиње под називом Сарматија, јер је име Сармати заменило име Скити.

Сармати се као назив употребљавало до 11. века н.е., и за Сармате је записано да су живели око Кавказа, Црног мора, Дона и Дњепра, па да су се касније раширили до Висле и Дунава, али нам званична лажна наука не открива идентитет Сармата.

Писац, историчар и лингвиста Павел Јозеф Шафарик (1795-1861), који је у свом делу "О пореклу Словена" истакао тврдњу да су сви Словени првобитно називани Србима, је у истом делу о Сарматима написао следеће: 
"Сарматски народ - то су Сирби", а такође је у свом делу приложио цитат једног католичког бискупа из 10. века који је записао: 
"За Сармате се каже да су се у то време звали Сирби".
Као што видимо, нигде ту нема ни помена Хазарима, Хазарији, Хазарстану, а одређени покушаји углављивања Хазара као монголско-турског племена од стране званичне лажне науке пропадају због описа тих наводних Хазара, где се види да расне и физичке карактеристике којима су описани не могу да припадају Монголима већ Србима, као и што повезивање монголско-турског племена са "људима Гога и Магога" нема никакву основу, јер је Магог, као син Јафетов, повезан са Србима, као што су са Србима повезани и Скити (Сармати) који су називани Магогитима.

Чак и Артур Кестлер, писац књиге "Тринаесто племе" која говори о Хазарима наводи да су наводни Хазари дошли са реке Волге и Кавказа, а не са реке Јордан и Канана.
Јасно је да су Сармати, односно Скити, некада били Срби, и то је оно што нам званична лажна наука свесно прећуткује из разлога што је право порекло наводних Хазара, тј. некадашњих Срба а потоњих Скита (Сармата), проузроковано искључиво одпадништвом од Србства због лажне религије .

Званично, наводни Хазари су пре примања јудаизма обожавали једног бога по имену Тенгри, коме су у ритуалима жртвовали коња.

Пошто случајности не постоје, и пошто смо већ видели да су наводни Хазари у ствари Скити, због тога не треба да изненађује готово истоветан запис везан за жртвовање коња који је оставио Страбон: 
"Меса-Гети су веровали у једног бога коме су као жртву приносили коња".

Меса-Гети је један од назива за Ските, односно људе Гога и Магога, а Херодот за Меса-Гете каже да су "скитско племе".

Поједини историчари кажу да је жртвовање коња богу било својствено свим Србским племенима тог доба, али оно што нам такви историчари прећуткују је чињеница да је такво веровање и да су такви ритуали били веровање и ритуали искључиво одпадничких Србских племена, који су управо због накарадних обичаја и веровања прогнани из Србства, јер само одпад од Србства може да ритуално жртвује животиње некаквом богу.

Самим тим је јасно да су Скити некада били Срби, који су приносећи крвне жртве постали поклоници култова таме, па су зато протерани из Србства и осуђени на номадски, скиталачки, луталачки живот, те су зато прозвани Скитима.
Такође, један од синонимних назива за Ските је Скоти (у једнини - Скот), тако да су Скоти, као одпадници од Србства, погрдно названи скотовима.

Но тај сининимни назив за Ските који гласи Скоти, а који је као погрдан назив додељен одпадницима протераним из Србства, такође асоцира и на Шкоте.
Званична лажна наука нам говори да су Келти (у које спадају данашњи Шкоти, Ирци, Велшани) насељавали простор Србије пре него што смо се ми Срби наводно доселили.
Наравно да је прича о досељавању Срба у Србију један фалсификат који је разбијен у парампарчад, и зато право питање треба да гласи: ко су Келти (као и ко су Германи, Романи, Скандинавци...?), а не ко су Срби.
Да су Хрвати, Црногорци, Македонци и "Бошњаци" у ствари некадашњи Срби - то је сваком касветном кристално јасно.
Иста је ствар и са Келтима.
Келти су такође некада били Срби, па су протерани из Србије и Србства.
Конкретно, Шкоти су пореклом Скити, односно Скоти, и та тврдња о њиховом скитском, тј. скотском, односно скотовском пореклу је изречена и написана од њих самих.
Наиме, у Шкотској је 5. априла 1320. године издат документ под називом Арбротска декларација (Declaration of Arbroath).
Арбротска декларација је била наручена и потписана од стране осморице шкотских ерлова и тридесет једног племића, укључујући представнике породица Ситон, Синклер и Грејем, и у том документу је дат приказ историје Шкота од њиховог порекла из Скитије и тамошњег преобраћања у хришћане под "светим" Андрејом.
Ствари су апсолутно јасне, и иако лажна званична наука Шкоте сврстава у Келте - Шкоти документовано сами за себе тврде да пореклом нису Келти већ Скити, тј. Скоти, односно скотови, одпадници од Срба.
Ирци, које лажна званична наука попут Шкота проглашава Келтима, такође нису Келти већ одпадници од Србства који су наводни хазарски а у ствари скитски тј. скотски, скотовски ритуал жртвовања коња практиковали и приликом церемоније крунисања свог краља.
Они би тада једну кобилу жртвовали и скували у води у којој би се новоустоличени краљ купао, пијући истовремено ту чорбу и једући месо жртвоване животиње.
Такође би се новокрунисани краљеви код Шкота и Ираца приликом церемоније крунисања и ритуално венчавали са богињом.
Што се тиче Велшана, који су такође од стране лажне званичне науке проглашени Келтима, њима се држава зове Wales, и више је него очевидно је да је то име узето по Валесу / Велесу, који је називан скотји бог.
Према томе, скот представља синоним за животињу, па сада постаје јасније зашто су одпадници који су протерани из Србства називани скотовима - разлог томе је деградација од свесног Србина на ниво скота, односно животиње.
Цела ова прича о одпадницима протераним из Србства подсећа на причу о прогнаним јеврејским племенима, попут племена Дан које је дошло до Ирске славећи богињу Дану - Даницу.
Обзиром да су јевреји (као и Хазари) измишљена категорија, самим тим никаква Јудеја није постојала и никаква измишљена јеврејска племена из ње нису могла бити прогнана.
Права истина гласи да је Србија та наводна Јудеја, а фалсификована званична лажна наука данас наводним Хазарима назива управо одпадничка Србска племена која су протерана из Србије и Србства.
Такође, лажна званична наука повезује наводне Хазаре са наводним јеврејима, и занемарује чињеницу да наводни јевреји сами себе народним именом називају Ибрис, што прочитано на њихов начин, са десна на лево, даје реч Сирби, а јасно је да су Сирби у ствари Срби, те да су наводни јевреји и наводни Хазари само једни од многобројних одпадника од Србства, и да су имена јевреји и Хазари само неке од измишљених категорија званичне лажне науке.
Међутим, велика већина данашњих Срба су само неми посматрачи или преписивачи и преносници туђих лажи, које највише одговарају онима који су их измислили и пласирали са једним јединим циљем - да се не сазна њихово право порекло.
Зато данас имамо ситуацију у којој уместо да се на "Хазаре" и остале беле одпаднике од Србства гледа као на нижу сорту коју су наши преци прогнали из Србства и назвали скотовима, на њих се, због материјалистичког погледа на свет у модерних Срба, гледа као на "успешне" који поседују гомиле новца и злата, па се модерни Срби све више клањају новцу и злату, иако новац представља само једну врсту шарене лаже (безвредни шарени папир), док злато представља само један од неплодних, па самим тим и безвредних комада земље.

САМО ЈЕ СМРТ СИГУРАН ПОСАО

Годину 2003-ћу, односно 7511-у по Србском календару, сам провео у Бачкој Тополи, јер сам тамо био у војсци.

У Бачку Тополу сам стигао у марту месецу те године, и када сам у касним вечерњим сатима изашао из аутобуса, прво што ме је дочекало је био несносан, тежак, интензиван смрад који је притискао цели град.

Исти такав смрад се појављивао сваке наредне вечери, и кад год би се по касарни распитивао шта то тако смрди, добијао би одговор да се ради о Жибелу и о смраду из Жибела.

Шта је Жибел?

Званично је Жибел фабрика за прераду животињског одпада, а незванично круже информације да Жибел од једног дела животињског одпада прави виршле и паштете које завршавају у исхрани лешоједа.

Наравно, у тренутку када сам први пут чуо за Жибел, ја о томе нисам знао ништа, али је сигурно да делови закланих животиња који се називају одпадом свакако завршавају у лешоједској исхрани - ако не директно путем виршли и паштета, онда кроз друге продукте јер фабрике за прераду животињског одпада се баве производњом хране за животиње, што такође представља велику опасност за људе, зато што људи на тај начин индиректно, преко животиње конзумента, уносе штетне материје у свој организам, па поред штете која може бити проузрокована индиректним путем, постоје и директне последице по животиње конзументе у виду многих болести, попут болести лудих крава и прионске болести, које се могу пренети и на човека тако да укупан биланс штете по човека бива вишеструк.

Такође, Жибел није једина фабрика за прераду одпада од покланих животиња (односно ублаженим термином - кафилерија) која припада саставу индустрије смрти (прехрамбене индустрије меса и месних производа) у Србији, но Жибел сасвим добро послује, и у њему се месечно преради 1.500 тона тзв. кланичног одпада, што представља половину капацитета те фабрике, а што значи да на годишњем нивоу Жибел прерађује 18.000 тона, што опет значи да дневно кроз тај део индустрије смрти прође 50 тона одпадних делова од закланих животиња.

Сада, када имам све ове податке, потпуно ми је јасно зашто су вечери и ноћи у Бачкој Тополи биле неиздржљиве од смрада, јер онај ко то није осетио не може уопште ни да замисли како смрди 50 тона дневно прерађених делова од покланих говеда, свиња, кокошака, пилића и риба...

Мој блиски сусрет са Жибелом се десио током лета те године.

Наиме, у склопу касарне се налазила војна економија, над којом команда касарне није имала никакве ингеренције јер је војна економија припадала Војној Установи "Дедиње".

На војној економији су радила цивилна лица, махом локалци - Срби и Мађари, а у склопу економије су се налазили повртњаци, воћњаци, као и фарма за товљење свиња.

Све са војне економије, и воће и поврће и свиње, припадало је ВУ "Дедиње" која је тим истим воћем и поврћем са те војне економије, као и са осталих војних економија које су биле под њеном ингеренцијом, снабдевала војне кухиње и војне кантине и на тај начин је окретала новце и згртала добит.

Колико сам успео да скапирам, реч је била о препродаји хране од стране те војне установе самој војсци Србије (тј. војсци тадашње Србије и Црне Горе), и у сваком случају пословање ВУ "Дедиње" је била мутна и никад истражена радња, која је свакако служила за богаћење појединаца који су били на њеном челу, а да је тако сазнао сам касније, пред одлазак из војске, када сам од запослених са економије чуо да је на неком назови тендеру ВУ "Дедиње" куповала холандски семенски кромпир по знатно скупљој цени од домаћег семенског кромпира, који је такође био у понуди.

Што се тиче фарме свиња са војне економије, она је у то време, за рачун ВУ "Дедиње", испоручивала утовљене свиње суботичкој индустрији смрти, тј. "Кланици и Индустрији меса и месних прерађевина 29. новембар", која је остала запамћена по свом слогану "царство добре хране" под којим је продавала лешеве и прерађене лешеве покланих животиња.

Колики је тачан капацитет фарме био, то заиста не знам, али рекао бих да је у питању неких 200ак свиња, над којима је спровођен убрзан тов јер су непрестано кљукане и помијама из војне кухиње и тонама концентрата допреманог шлеперима.

Међутим, на фармама се дешавају разне ствари, па је током лета свиње напала болест која се зове "црвени ветар", и убрзо су кренула и прва угинућа.

Једног поподнева су радници са економије позвали дежурног официра касарне телефоном, те је након разговора он дошао код нас и питао да ли међу нама има један добровољац који би отишао на економију и помогао да се угинуле свиње натоваре на трактор и одвезу у Жибел?

Јавио сам се без да много мислим, јер као прво нисам гадљив, као друго током свог живота сам виђао и имао додир и са људским лешевима - па ми свињски лешеви неће представљати никакав проблем, као треће пружа ми се могућност да изађем из касарне и као четврто могу коначно да видим шта је Жибел и шта се тамо дешава.

Отишао сам на економију и видео неколико угинулих свиња испечатираних црвенилом које је представљало манифестацију "црвеног ветра", па сам одмах питао двојицу радника са економије зашто лепо не ископају неку рупу, убаце свиње у њу, налију кречом или спале, као што се то обично ради са животињама угинулим од епидемије, на шта ми је један од њих одговорио како они то не раде већ морамо свиње да одвеземо у Жибел, у коме ће их обрадити онако како треба.

У реду, натоварили смо угинуле свиње на тракторску приколицу, и кренули до Жибела.

Мислио сам да ће се угинуле свиње у Жибелу или спалити или уништити неком другом методом прописаном за животиње које су угинуле од заразних болести, али сам гадно погрешио.

После једно 15ак минута труцкања смо стигли до улазне капије Жибела, сишли смо са трактора због легитимисања, ова двојица радника са економије су наставили трактором даље у Жибел, док мене портир није хтео да пусти унутра зато што сам војник па ми је приступ забрањен, али ми је рекао да могу да останем код њега у портирској кућици и да их сачекам.

Ја сам му саопштио да сам сам из касарне послат да бих помагао у утовару и истовару угинулих свиња, и питао га како ће сада они то без мене да ураде, а он ми је одговорио да не треба ништа да се бринем јер има ко ће то да ради у самом Жибелу, а да ова двојица морају након истовара да оду до управне зграде и да тамо попуне и овере документацију о предаји свињских лешева, да би тако попуњену и оверену докуметацију касније предали својим претпостављенима (ВУ "Дедиње").

Иако ме је копкало шта се дешава у самом Жибелу, нисам имао никаквог другог избора него да останем у портирској кућици, па сам са портиром кренуо у причу на чијем почетку је он испитивао мене одакле сам, кад се "скидам", како ми се чини Бачка Топола итдитд, а онда сам ја кренуо њега да испитујем у вези са Жибелом.

Прво сам га питао да ли ће ове свиње које су угинуле од "црвеног ветра" бити искречиране или спаљене, на шта ми је портир одговорио да се у Жибелу ништа не залива кречом и не спаљује.

На моје следеће питање које је гласило "шта се онда ради са заразним угинулим свињама?", он је кренуо да ми објашњава цео процес - прво се те угинуле заразне животиње (или у другом случају, одпад од покланих животиња) стављају у коморе за дехидрацију, у којима се под одређеним притиском, одређеном температуром и одређеном влажности ослобађају свих телесних течности и суше, након чега се ваде из тих комора и тако дехидрирана крта тела угинулих заразних свиња се мељу и претварају у прах, након чега се од тога прави месно-коштано брашно (производ који спада у допунска протеинска хранива и који се добија процесом прераде костију и меких нејестивих споредних производа закланих свиња и живине).

И наравно, то нису сви производи који се праве у Жибелу, јер Жибел другачијим процесом обраде производи и брашно од хидролизованог перја живине (добија се хидролизом сировог перја заклане живине и спада у допунска протеинска хранива), и крвно брашно (које се добија процесом прераде крви закланих животиња), и техничку маст (која се добија топљењем нејестивих споредних производа закланих свиња и живине и која се користи у исхрани свиња и живине).

Захвалио сам се портиру на одговору, али сам и даље инсистирао на питању о угинулим зараженим свињама које смо допремили са војне економије, јер ми уопште није било јасно како је могуће да се такве заражене лешине прерађују у храну којом ће се хранити друге животиње, на шта је портир Жибела рекао да нема никакве везе што су оне заразне и да то не бих никада ни питао када бих знао колико других заразних угинулих свиња, говеда, кокошака и риба из свих делова Војводине стигне дневно у Жибел на прераду, па ми је још рекао да у Жибел стиже и одпад из кланица (крв, перје, кресте, кљунови, очи, нокти) и рибара (крљушт, утробе), те да највише угинулих риба стиже из многобројних рибњака које држи бивши фудбалски судија и функционер Радисав Рабреновић, и да се сушењем и млевењем целих угинулих риба или делова риба добија рибље брашно.

"Значи, све се то меље и прерађује???"
"Све се меље и прерађује, нема ништа за бацање."

"А смрад који се осећа ноћима, он потиче од тога?" - гласило је моје последње питање.

"Смрад потиче од процеса прераде цркнутих животиња или делова покланих животиња." - гласио је његов последњи одговор.

И тако, након тога су се појавила двојица радника са економије, попео сам се на тракторску приколицу и у касарну сам се вратио са шокантним сазнањем, почевши да схватам како једним својим делом функционише индустрија смрти.

Протоком година сам увидео да је индустрија смрти све јача и јача, а да су лешоједи све несвеснији и несвеснији, те да појма немају о томе да једу лешеве који су товљени прерађеним лешевима.

Наравно да и товљење животиња биљном храном не оправдава са моралне, етичке и пре свега духовне стране човеково ждерање лешева, али у индустрији смрти не постији никакав одпад, па и оно што се назива кланичним одпадом од покланих животиња се прерађује и користи у једном морбидном ланцу исхране чију последњу карику представња посрнули човек, који је деградирао на ниво лешоједа.

У том морбидном ланцу исхране не профитирају ни хришћани који се након поста омрсе делом животињског леша који називају буткицом или плећкицом; не профитирају ни нутриционисти који сматрају да је здраво да се месо закланих животиња користи у човековој исхрани; не профитирају ни спортисти који једу искључиво "посно" месо да не би свом драгоценом телу додали који посто масноће више; не профитирају ни прождрљивци који сматрају да је у данашње време ствар престижа имати на свом асталу што скупљи комад леша; не профитирају ни они који су у заблуди да живе у традицији и који због тога животиње сматрају само укусном храном за свој стомак; не профитирају ни они који у налетима "инспирације" сликају тањире пуне са испеченим деловима лешева или сликају испечене животињске лешеве набијене на колац, па затим такве слике објављују по друштвеним мрежама јер немају ништа паметно да кажу и покажу; не профитирају ни они који су заведени лажном теоријом еволуције због које сматрају да се човек као врховни предатор налази врху ланца исхране, иако је по тој лажној теорији еволуције човек настао од мајмуна који је биљојед; не профитирају ни они који су затровани лажном науком па због тога на вегетаријанце и вегане гледају као на друштвену аберацију која одбија да се покори наметнутој ненормалности...

Сви они су у ствари губитници, а једина која у морбидном ланцу исхране профитира је индустрија смрти, јер у систему у коме живимо, а који су многи добровољно прихватили - само је смрт сигуран посао.

Да не би било забуне и да Срби који читају овај текст не би помислили да је мени више стало до животиња него до Србске расе и Србског рода, казаћу само да ми Срби имамо изреку "ради добро - па ти се лоше врати, а ради лоше - па ти се врати још горе", и зато нам се враћа управо онако како радимо, јер Срби су ритуално жртвовање животиња за разноразне празнике и свакодневно ждерање животињских лешева преузели од нижих раса, па су тиме су прекршили Божији закон и сами су себе од Свесних спустили на ниво несвесних.