САМО ЈЕ СМРТ СИГУРАН ПОСАО

Годину 2003-ћу, односно 7511-у по Србском календару, сам провео у Бачкој Тополи, јер сам тамо био у војсци.

У Бачку Тополу сам стигао у марту месецу те године, и када сам у касним вечерњим сатима изашао из аутобуса, прво што ме је дочекало је био несносан, тежак, интензиван смрад који је притискао цели град.

Исти такав смрад се појављивао сваке наредне вечери, и кад год би се по касарни распитивао шта то тако смрди, добијао би одговор да се ради о Жибелу и о смраду из Жибела.

Шта је Жибел?

Званично је Жибел фабрика за прераду животињског одпада, а незванично круже информације да Жибел од једног дела животињског одпада прави виршле и паштете које завршавају у исхрани лешоједа.

Наравно, у тренутку када сам први пут чуо за Жибел, ја о томе нисам знао ништа, али је сигурно да делови закланих животиња који се називају одпадом свакако завршавају у лешоједској исхрани - ако не директно путем виршли и паштета, онда кроз друге продукте јер фабрике за прераду животињског одпада се баве производњом хране за животиње, што такође представља велику опасност за људе, зато што људи на тај начин индиректно, преко животиње конзумента, уносе штетне материје у свој организам, па поред штете која може бити проузрокована индиректним путем, постоје и директне последице по животиње конзументе у виду многих болести, попут болести лудих крава и прионске болести, које се могу пренети и на човека тако да укупан биланс штете по човека бива вишеструк.

Такође, Жибел није једина фабрика за прераду одпада од покланих животиња (односно ублаженим термином - кафилерија) која припада саставу индустрије смрти (прехрамбене индустрије меса и месних производа) у Србији, но Жибел сасвим добро послује, и у њему се месечно преради 1.500 тона тзв. кланичног одпада, што представља половину капацитета те фабрике, а што значи да на годишњем нивоу Жибел прерађује 18.000 тона, што опет значи да дневно кроз тај део индустрије смрти прође 50 тона одпадних делова од закланих животиња.

Сада, када имам све ове податке, потпуно ми је јасно зашто су вечери и ноћи у Бачкој Тополи биле неиздржљиве од смрада, јер онај ко то није осетио не може уопште ни да замисли како смрди 50 тона дневно прерађених делова од покланих говеда, свиња, кокошака, пилића и риба...

Мој блиски сусрет са Жибелом се десио током лета те године.

Наиме, у склопу касарне се налазила војна економија, над којом команда касарне није имала никакве ингеренције јер је војна економија припадала Војној Установи "Дедиње".

На војној економији су радила цивилна лица, махом локалци - Срби и Мађари, а у склопу економије су се налазили повртњаци, воћњаци, као и фарма за товљење свиња.

Све са војне економије, и воће и поврће и свиње, припадало је ВУ "Дедиње" која је тим истим воћем и поврћем са те војне економије, као и са осталих војних економија које су биле под њеном ингеренцијом, снабдевала војне кухиње и војне кантине и на тај начин је окретала новце и згртала добит.

Колико сам успео да скапирам, реч је била о препродаји хране од стране те војне установе самој војсци Србије (тј. војсци тадашње Србије и Црне Горе), и у сваком случају пословање ВУ "Дедиње" је била мутна и никад истражена радња, која је свакако служила за богаћење појединаца који су били на њеном челу, а да је тако сазнао сам касније, пред одлазак из војске, када сам од запослених са економије чуо да је на неком назови тендеру ВУ "Дедиње" куповала холандски семенски кромпир по знатно скупљој цени од домаћег семенског кромпира, који је такође био у понуди.

Што се тиче фарме свиња са војне економије, она је у то време, за рачун ВУ "Дедиње", испоручивала утовљене свиње суботичкој индустрији смрти, тј. "Кланици и Индустрији меса и месних прерађевина 29. новембар", која је остала запамћена по свом слогану "царство добре хране" под којим је продавала лешеве и прерађене лешеве покланих животиња.

Колики је тачан капацитет фарме био, то заиста не знам, али рекао бих да је у питању неких 200ак свиња, над којима је спровођен убрзан тов јер су непрестано кљукане и помијама из војне кухиње и тонама концентрата допреманог шлеперима.

Међутим, на фармама се дешавају разне ствари, па је током лета свиње напала болест која се зове "црвени ветар", и убрзо су кренула и прва угинућа.

Једног поподнева су радници са економије позвали дежурног официра касарне телефоном, те је након разговора он дошао код нас и питао да ли међу нама има један добровољац који би отишао на економију и помогао да се угинуле свиње натоваре на трактор и одвезу у Жибел?

Јавио сам се без да много мислим, јер као прво нисам гадљив, као друго током свог живота сам виђао и имао додир и са људским лешевима - па ми свињски лешеви неће представљати никакав проблем, као треће пружа ми се могућност да изађем из касарне и као четврто могу коначно да видим шта је Жибел и шта се тамо дешава.

Отишао сам на економију и видео неколико угинулих свиња испечатираних црвенилом које је представљало манифестацију "црвеног ветра", па сам одмах питао двојицу радника са економије зашто лепо не ископају неку рупу, убаце свиње у њу, налију кречом или спале, као што се то обично ради са животињама угинулим од епидемије, на шта ми је један од њих одговорио како они то не раде већ морамо свиње да одвеземо у Жибел, у коме ће их обрадити онако како треба.

У реду, натоварили смо угинуле свиње на тракторску приколицу, и кренули до Жибела.

Мислио сам да ће се угинуле свиње у Жибелу или спалити или уништити неком другом методом прописаном за животиње које су угинуле од заразних болести, али сам гадно погрешио.

После једно 15ак минута труцкања смо стигли до улазне капије Жибела, сишли смо са трактора због легитимисања, ова двојица радника са економије су наставили трактором даље у Жибел, док мене портир није хтео да пусти унутра зато што сам војник па ми је приступ забрањен, али ми је рекао да могу да останем код њега у портирској кућици и да их сачекам.

Ја сам му саопштио да сам сам из касарне послат да бих помагао у утовару и истовару угинулих свиња, и питао га како ће сада они то без мене да ураде, а он ми је одговорио да не треба ништа да се бринем јер има ко ће то да ради у самом Жибелу, а да ова двојица морају након истовара да оду до управне зграде и да тамо попуне и овере документацију о предаји свињских лешева, да би тако попуњену и оверену докуметацију касније предали својим претпостављенима (ВУ "Дедиње").

Иако ме је копкало шта се дешава у самом Жибелу, нисам имао никаквог другог избора него да останем у портирској кућици, па сам са портиром кренуо у причу на чијем почетку је он испитивао мене одакле сам, кад се "скидам", како ми се чини Бачка Топола итдитд, а онда сам ја кренуо њега да испитујем у вези са Жибелом.

Прво сам га питао да ли ће ове свиње које су угинуле од "црвеног ветра" бити искречиране или спаљене, на шта ми је портир одговорио да се у Жибелу ништа не залива кречом и не спаљује.

На моје следеће питање које је гласило "шта се онда ради са заразним угинулим свињама?", он је кренуо да ми објашњава цео процес - прво се те угинуле заразне животиње (или у другом случају, одпад од покланих животиња) стављају у коморе за дехидрацију, у којима се под одређеним притиском, одређеном температуром и одређеном влажности ослобађају свих телесних течности и суше, након чега се ваде из тих комора и тако дехидрирана крта тела угинулих заразних свиња се мељу и претварају у прах, након чега се од тога прави месно-коштано брашно (производ који спада у допунска протеинска хранива и који се добија процесом прераде костију и меких нејестивих споредних производа закланих свиња и живине).

И наравно, то нису сви производи који се праве у Жибелу, јер Жибел другачијим процесом обраде производи и брашно од хидролизованог перја живине (добија се хидролизом сировог перја заклане живине и спада у допунска протеинска хранива), и крвно брашно (које се добија процесом прераде крви закланих животиња), и техничку маст (која се добија топљењем нејестивих споредних производа закланих свиња и живине и која се користи у исхрани свиња и живине).

Захвалио сам се портиру на одговору, али сам и даље инсистирао на питању о угинулим зараженим свињама које смо допремили са војне економије, јер ми уопште није било јасно како је могуће да се такве заражене лешине прерађују у храну којом ће се хранити друге животиње, на шта је портир Жибела рекао да нема никакве везе што су оне заразне и да то не бих никада ни питао када бих знао колико других заразних угинулих свиња, говеда, кокошака и риба из свих делова Војводине стигне дневно у Жибел на прераду, па ми је још рекао да у Жибел стиже и одпад из кланица (крв, перје, кресте, кљунови, очи, нокти) и рибара (крљушт, утробе), те да највише угинулих риба стиже из многобројних рибњака које држи бивши фудбалски судија и функционер Радисав Рабреновић, и да се сушењем и млевењем целих угинулих риба или делова риба добија рибље брашно.

"Значи, све се то меље и прерађује???"
"Све се меље и прерађује, нема ништа за бацање."

"А смрад који се осећа ноћима, он потиче од тога?" - гласило је моје последње питање.

"Смрад потиче од процеса прераде цркнутих животиња или делова покланих животиња." - гласио је његов последњи одговор.

И тако, након тога су се појавила двојица радника са економије, попео сам се на тракторску приколицу и у касарну сам се вратио са шокантним сазнањем, почевши да схватам како једним својим делом функционише индустрија смрти.

Протоком година сам увидео да је индустрија смрти све јача и јача, а да су лешоједи све несвеснији и несвеснији, те да појма немају о томе да једу лешеве који су товљени прерађеним лешевима.

Наравно да и товљење животиња биљном храном не оправдава са моралне, етичке и пре свега духовне стране човеково ждерање лешева, али у индустрији смрти не постији никакав одпад, па и оно што се назива кланичним одпадом од покланих животиња се прерађује и користи у једном морбидном ланцу исхране чију последњу карику представња посрнули човек, који је деградирао на ниво лешоједа.

У том морбидном ланцу исхране не профитирају ни хришћани који се након поста омрсе делом животињског леша који називају буткицом или плећкицом; не профитирају ни нутриционисти који сматрају да је здраво да се месо закланих животиња користи у човековој исхрани; не профитирају ни спортисти који једу искључиво "посно" месо да не би свом драгоценом телу додали који посто масноће више; не профитирају ни прождрљивци који сматрају да је у данашње време ствар престижа имати на свом асталу што скупљи комад леша; не профитирају ни они који су у заблуди да живе у традицији и који због тога животиње сматрају само укусном храном за свој стомак; не профитирају ни они који у налетима "инспирације" сликају тањире пуне са испеченим деловима лешева или сликају испечене животињске лешеве набијене на колац, па затим такве слике објављују по друштвеним мрежама јер немају ништа паметно да кажу и покажу; не профитирају ни они који су заведени лажном теоријом еволуције због које сматрају да се човек као врховни предатор налази врху ланца исхране, иако је по тој лажној теорији еволуције човек настао од мајмуна који је биљојед; не профитирају ни они који су затровани лажном науком па због тога на вегетаријанце и вегане гледају као на друштвену аберацију која одбија да се покори наметнутој ненормалности...

Сви они су у ствари губитници, а једина која у морбидном ланцу исхране профитира је индустрија смрти, јер у систему у коме живимо, а који су многи добровољно прихватили - само је смрт сигуран посао.

Да не би било забуне и да Срби који читају овај текст не би помислили да је мени више стало до животиња него до Србске расе и Србског рода, казаћу само да ми Срби имамо изреку "ради добро - па ти се лоше врати, а ради лоше - па ти се врати још горе", и зато нам се враћа управо онако како радимо, јер Срби су ритуално жртвовање животиња за разноразне празнике и свакодневно ждерање животињских лешева преузели од нижих раса, па су тиме су прекршили Божији закон и сами су себе од Свесних спустили на ниво несвесних.